(Сента, 1855 — Соко Бања, 1906)
Сремац, прозни писац и један од најистакнутијих представника српског реализма, рођен је 1855. године у Сенти, у Бачкој, у занатлијској породици. Родитеље је изгубио рано, мајку у трећој, а оца у седамнаестој години. Сремац је у Сенти завршио основну школу и у тринаестој години прешао у Београд, код свог ујака Јована Ђорђевића. Опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и од 1890. године у Београду. За све ово време предавао је: краснопис, цртање, рачуницу, немачки, морал, литерарне облике, српску граматику, српску историју и општу историју и географију.
Иако је био „само“ гимназијски професор, Сремац је био примљен у Српску академију наука, а колика је то била част види се по томе што је Академија одбила да прими два владара: краља Милана и краља Николу.
Учествовао је у српско-турским ратовима 1877. године као добровољац. Умро је 1906. године у Сокобањи.Почео је да пише релативно касно, у тридесет трећој години (1888.) у српским новинама из Босне које су се звале „Босанска вила“. То је поетизована српска историја, хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „ИЗ КНИГА СТАРОСТАВНИХ“. Тај део његовог стваралаштва је данас готово заборављен („Велики жупан Часлав“, „Владимир Дукљанин“, „Војислав Травуњанин“, „Велики жупан Властимир“, „Велики жупан Мутимир“, „Растко“, „Краљ Драгутин“, „Смрт цара Лазара“, „Заборављени Обилићи“…). Било је то пишчево враћање дуга професији историчара и љубави према националној прошлости.

Реалистичку прозу почиње да пише тек после поновног доласка у Београд. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „БОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА“, а потом следе „ИВКОВА СЛАВА“ (1895.), „ВУКАДИН“ (1903.), „ЛИМУНАЦИЈА НА СЕЛУ“ (1896.), „ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА“ (1898.), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „ЗОНА ЗАМФИРОВА“ (1906.) најбоље компоновано Сремчево дело.


У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.Стеван Сремац је прави реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Главна Сремчева дјела су романи (или, опсежније приповијетке које су обујмом надрасле жанр) „Ивкова слава“, 1895., „Поп Ћира и поп Спира“, 1898., и „Зона Замфирова“, 1903., те низ приповијести међу којима се истичу „Вукадин“, „Лимунација на селу“, Чича Јордан“ и др. Конзервативнога свјетоназора, ројалист и „националист“ у политици, приврженик патријархалних вриједности- Сремац је био здравохуморни темперамент, човјек који је прихваћао стварност каква јест. Сатирик, но не горак и једак; реалистички описивач, но не и балзаковски аналитик; хуморни приповједач благонаклонога става спрам турско-оријенталне баштине, но без елегичности и сјете, Сремац је поглавито здрави и једри мајстор свакодневнога, добар опажач животних тривијалности и питорескности. Опћим је мјестом постала тврдња да је Стеван Сремац једини описао три регионална типа српскога друштва: београдско-варошки, војвођанско-банатски и јужносрбијанско-нишки. Рјеђе се спомињу остале значајке његова стваралаштва: Сремац није ни пјесник ишчезле прошлости ни натуралистички друштвени критик сувремености; он није ни творац особности проблематизиранога унутарњега живота, нити разглобитељ узлова међуљудских односа. Његова снага је у прихваћању бурлескности, на нижој разини и баналности свакодневности људске опстојности, те, на парадоксалан начин, прослављању и посвећивању обичних и незнатних судбина. Док су у „Попу Ћири и попу Спири“, приповијетци која је постала роман, на добродушан начин исмијани српски православни попови (сам Сремац бијаше вјерником, и његова сатира није жучна ни малициозна), у „Зони Замфировој“ евоцирана је атмосфера србијанског „оријента“; роман је животан и због пишчеве зналачке употребе торлачкога нарјечја у дијалозима, а велик је успјех получила и модерна екранизација. Изгледа да су српски режисери пронашли прави мали рудник у Сремчевим дјелима што одишу оријенталном аромом, тако да је режисер Здравко Шотра 2005. снимио и екранизацију Сремчеве приповијести „Ивкова слава“.

КОЧИЋЕВ НЕКРОЛОГ О СТЕВАНУ СРЕМЦУ

Готово у размаку од године дана изгубила је српска књижевност два своја снажна и маркантна представника, Јанка Веселиновића и Стевана Сремца.

Стеван Сремац, здрав, пун воље и одушевљења за умјетничким стварањем и радом, ненадано и неочекивано, на један немио и трагичан начин, завршио је свој живот, свијетао и чист живот, живот са једном ријетком карактерном чврстином и постојаношћу, какав ћете узаман међу сувременицима тражити. Са њиме је легао у гроб одличан писац наш, човјек јаке воље и чврстих, као гранит, принципа, један од најчеститијих сувремених Срба, који се, тако рећи, тврдоглаво држао својих политичких назора и убјећења, која су се кристализовала у души његовој, а не апсорбована из програма политичких спекуланата. Отуда, ваљда, и она његова непомирљива и силна мржња, мржња из срца, из душе, против политичких противника. Ту је пламену мржњу могло диктовати једино дубоко, иако можда и погрјешно, увјерење његово, а никако лични интереси и рачуни, јер он није био дневни, свакидашњи политичар, иако се бавио журналистиком и често пута нападао оно што не би требало нападати. За ове тврдње наше најбриљантнији је доказ његово кратко, тешко боловање и оно досад у Биограду невићено интересовање за једног писца, па тек његов укоп! Преко двадесет хиљада душа испратило је Сремца и указало му пошљедњу почаст. Свагдје цифре најрјечитије говоре, па и у овом случају.

Сувремена Србија, Србија од 1903, вољела је свог Сремца, јер он бијаше један од врло ријетких Срба који се необичном искреношћу, топлином и цијелим својим унутрашњим животом одушевљаваше народном прошлошћу. Њега су истински загријавале оне шарене и разнолике слике и прилике, у којима се пуним сјајем и блијеском прелијеваше снага и моћ наше негдашње политичке величине. Он је у њима гледао и увијек желио да види само добре и свијетле стране. Нико као он није знао величати те, негдје мрачне, негдје сјајне дане прохујалог историјског живота српског народа. То није било литерарно, опростите за израз, измотавање као код огромне већине наших писаца који су црпили грађу из прошлости, него једна унутарња, душевна потреба. Онај одмјерени, елегантни и кристални стил са оним подесним, мјестимичним архаизмима у причама Из староставних књига, оно течно и као млијеко и мед слатко причање у тим приповијеткама и легендама заносило је и опијало и људе од умјетности и људе од срца и душе.

Своју књижевну каријеру отпочео је Сремац са прошлошћу и историјом. Прошли, минули живот народни, његове згоде и незгоде изгледале су му много љепше, примамљивије и озбиљније за његово умјетничко стварање. Зато се у тим причама и легендама и служи стилом и језиком како то и заслужује та његова озбиљна, студена и језиво-лијепа прошлост.

Наш сувремени, озбиљни живот није му пријао. Зато је тражио само оне моменте живљења у којима се силно разлијегао раскалашан и весео смијех пуног, интензивног и лудог живота.

Ивкова слава, та дубока и несташна историја необичног нишког живота, који се губи, ишчезава, штампана у Недићевом „Српском прегледу“, разнијела је убрзо име Сремчево по свима нашим крајевима. И тек од то доба почиње јаче интересовање и за његове раније књижевне радове, чија еминентна љепота дотада остаде незапажена. Затим се редају његова овећа књижевна дјела: Поп Ћиро и поп Спиро, Вукадин, Чича Јордан, Зона Замфирова, („Срп. књ. гласник“, VIII, 81, 161, 241, 401, 481; IX, 1, 81, 161, 321, 401; X, 81, 161, 241, 321) и многе друге ситније причице и скице.

Стеван Сремац рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, гдје је и свршио основну школу. Године 1868. прешао је у Биоград, уписао се у гимназију и матурирао 1875. Затим је ступио на Велику школу и слушао до 1878. историјско-филолошки одсјек. Баш тих година развила је малена српска кнежевина заставу и отворила рат за ослобођење и уједињење, у коме је и Сремац као добровољац учествовао. Послије је ступио у службу и до 1898. године био је професор у нишкој гимназији. Тада је премјештен у Биоград, гдје је до своје трагичне смрти предавао историју на гимназији.

„Босанска вила“, према којој је покојни Сремац увијек добар и издашан био, и у којој је објавио своје прве литерарне покушаје, одужује се у први мах са ово неколико скромних и болних ријечи, остављајући да у једном од наредних бројева проговори опширније и детаљније о њему и његовом умјетничком дјелу.

Босанска вила, XXI/1906, бр. 17

861 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас