Стеван Ст Мокрањац је класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX u XX век, протагониста нашег националног музичког смера.

Родио се 9. јануара 1856. у Неготину. Завршивши гимназију у Београду, уписао се – под утицајем позитивистичкјих идеја Светозара Марковића – на Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност према музици: још као гимназијалац постао је члан Београдског певачког друштва. Ово друштво му је, видећи у њему потенцијалног наследника Корнелија Станковића, омогућило да 1879. оде на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнбергера. Године 1883. је због једног инцидента изгубио државну стипендију, па је морао да прекине студије, али их је наставио 1884/85. у Риму, код А. Паризотија, а 1885-87. на Конзерваторијуму у Лајпцигу, код С. Јадасона и К. Рајнекеа.

Од тада започиње Мокрањчева дугогодишња и многострана делатност у Београду. Већ 1884. је афирмисан као хоровођа певачког друштва „Корнелије Станковић“, а од 1887. до краја живота је диригент Београдског певачког друштва, које под његовим вођством достиже висок уметнички ниво. Са тим друштвом је остварио многобројне концертне наступе и турнеје по Србији, другим јужнословенским земљама и страним државама, нашавши се у улози својеврсног културног амбасадора Србије (1893 – Дубровник, Цетиње; 1894 – Солун, Скопље, Будимпешта; 1895 – Цариград. Софија, Пловдив ; 1896 – Петроград, Москва, Кијев; 1899 – Берлин, Дрезден, Лајпциг, 1910-Сарајево, Сплит, Цетиње; 1911 – Трст, Ријека, Загреб). Повремено је водио и друге хорове (Типографско певачко друштво „Јакшић“, Српско-јеврејско певачко друштво).

Мокрањчева је активност вишестрана. Година 1887-1900. радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији, а од 1901. у Богословији. Под окриљем Београдског певачког друштва основао је 1899, заједно са Станислав Бинички и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу у Београду (данашњу школу „Мокрањац“), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био до краја живота Са Ф. Мелхер, Ст срамом и Ј. Свободом утемељио је први гудачки квартет у Србији, који је својим деловањем 1889/93. одиграо пионирску улогу у неговању камерног музицирања у нашој средини. Приликом оснивања Удружења српских музичара (1907) изабран је за председника. Посебно признање му је одато избором за дописног члана Српске краљевске академије (данас САНУ) 1906. године. Због болести је од 1912. постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Смрт га је затекла у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу, где се са породицом склонио када је избио Први светски рат.

Са незнатним изузецима (неколико соло-песама, музика за комад с певањем Ивкова слава, пет фуга за гудачке инструменте из времена студија), цео Мокрањчевим опус припада области хорске музике. У својих петнаест руковети створио је класичне обрасце уметничке стилизације народног мелоса и дефинитивно учврстио национални смер у српској музици. Типу руковети припадају и Приморски напјеви, а делимично и обраде мађарских, турских, руских и румунских песама (неке од ових настале поводом иностраних гостовања Београдског певачког друштва). Мање су значајне његове композиције на текстове уметничке поезије. Посебно место припада духовитом хорском скерцо Козар, једном од његових најбољих остварења, које означава виши степен стваралачке примене фолклорних мотива.

Мокрањац је посветио велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напеви српског црквеног појања. Ту се, пре свега, истиче монументална Литургија (Божанствена служба св. Јована Златоустог), затим Опело, Акатист, Две песме на Велики петак, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније св. Сави и друга дела која по својим квалитетима стоје равноправно са његовим најбољим композицијама из области световне музике.

Са Мокрањчевим композиторским стваралаштвом у тесној је вези и његов мелографски рад: записи народних мелодија са Косова (посмртно објављен само мањи део), збирка Народне песме и игре са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа црквених напева: Осмогласник и Страно пјеније Предговора за Народне песме … из Левча и Осмогласник прве су етномузиколошко студије у Србији.

Шта је то што чини да су Мокрањчева дела и данас жива и свежа, док су многи други српски композитори његовог времена већ готово заборављени? Разлог свакако није само у чињеници да се готово целокупан његов опус заснива на народном (односно, традиционалном духовном) мелосу, јер ту Мокрањац није усамљен. Још средином XIX века је Корнелије Станковић прокламовао романтичарску тезу да српску уметничку музику треба градити на темељима српске народне музике. Даворин Јенко, преневши у Србију дух словеначког читалничког препорода, трудио се да се сроди са музичким фолклором своје нове домовине. Јосиф Маринковић – једини који се по композиторском формату може упоредити са Мокрањца – обогатио је овај национални стил артистичким квалитетима. Мокрањац је, међутим, дубље од свих њих проникао у дух народне мелодије, истакавши својом уметничком стилизацијом све оне вредности које се крију у делу анонимног народног ствараоца. Поузданим осећањем одабирао је из фолклорне ризнице оно што је у њој највредније и што најбоље дочарава наше поднебље, дух и живот нашег народа. У томе се сагледавају елементи реалистичког приступа и свакако да није случајно што се почетак Мокрањчевог рада временски поклапа са процватом реализма у српској књижевности. Народне мотиве је заоденуо у рухо чистог, богатог и звучног хорског слога и пробраних хармонија које изврсно одговарају карактеристикама фолклорне мелодике, и уоквирио их у заокругљене, дотеране музичко-формалне целине. Тако је „обрађивање“ народних мелодија постало равно оригиналном композиторском стварању, а Мокрањац је још кроз више деценија био узор и полазна тачка свима онима српским композиторима који су своја стремљења усмеравали ка националном музичком изразу: од Станислава Биничког, Петра Крстића и Исидора Бајића, преко Петра Коњовића, Милоја Милојевића, Стевана Христића и Косте Манојловића, до Марко Тајцевиц, Миленка Живковића или Светомира Настасијевића. Таквих композитора је било иу каснијим генерацијама, а Мокрањчевим утицај није мимоишао ни поједине композиторе националног смера других југословенских народа.

1402 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас