Кажу да се најчешће умире у данима око рођендана. Стево Жигон је, само двадесет дана након што је напунио 79 година(рођен је 8. децембра 1926, у Љубљани)  изгубио дугу и исцрпљујућу битку, последњу од многих које је за живота водио.
А живео је волећи „живот страсно и бескомпромисно, као љубавник вољену жену“, како то рече Никита Михалков. Волео је живот онако како може да га воли неко ко је са седамнаест година, као број 61185, доживео пакао Дахауа, егзалтирано, као да је свако јутро након изласка из тог ужаса добио на поклон, као празник, с давањем без остатка.
Само месец дана пре коначног одласка, Стево Жигон је у Народном позоришту, у којем иначе никада није играо али јесте режирао, прославио шездесет година рада и десет година откако је на сцену поставио представу Идиот. За излазак на сцену припремио се у гардероби коју му је уступила кћерка Ивана. Новински извештаји говоре о позоришту „препуном до плафона“ те вечери, о посебној атмосфери у којој слављеник,  изјављује: „Глава ми ради, али сам, знате, врло исцрпљен“. Славило се те вечери и његових 60 улога, 56 позоришних режија, 30 ТВ главних рола и још – 14 у ТВ серијама, 16 у филмовима… и безброј награда које је, како је сам говорио, добијао углавном са закашњењем, после дугог чекања. Неке су га мимоишле, а међу њима и она коју је толико желео: Октобарска.
Мада је увек говорио како мисли да му је живот дао и више но што заслужује, и како су му све жеље углавном испуњене, остао је заувек прикраћен за две: да има сопствену класу на академији и да на сцену београдског Народног позоришта постави У агонији Мирослава Крлеже. Да, био је срећан човек и то је признавао.
Његова посебност, не само у позоришту, његова екстраваганција, његов немир, његова „бука и бес“ (које сам у неколико наврата, после негативних критика о неким његовим представама, осетила и на сопственој кожи и у том искуству нисам била усамљена), његови дитирампски наступи, опет не само у позоришту, били су вечита провокација овој нашој јавности, позив на опредељивање које је било синхроно само у једном ставу – оном спрам његове глуме. У праву је Бранка Криловић када пише да ће „Без Жигона у нашем позоришту бити – неподношљиво мирније!“
– Никада нисам имао длаке на језику, али сам урадио више него што сам наумио. Увек сам зазирао од људи окружених мноштвом пријатеља, не верујем да човек коме је дато да каже нешто оригинално у уметности има много познаника, а камоли пријатеља. Сваки мислећи човек мора да се осећа усамљеним, што повлачи за собом егоцентризам и нарцизам. И то је прихватљиво, само не уображеност… – говорио је.
Дахау, Русија, Бојан Ступица, то су битне координате његовог живота, његовог Позоришта.
Студије глуме започео је у Љубљани, готово одмах након што је, пешице из ослобођеног Дахауа стигао у родни град (и потом, унајмљеним фијакером се одвезао до куће свог оца), наставио их је у Лењинграду (и тамо заувек „оболео“ од „руске болести“), а дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.
Већ септембра 1948, Бојан Ступица га позива у Југословенско драмско позориште, чији је члан остао до превремене пензије (борачке). У том театру је и дипломирао 1952. улогом Марчбенкса у Кандиди Џорџа Бернарда Шоа.
Од великог броја улога остварених на матичној сцени издвајају се: Франц (Краљ Бетајнове И. Цанкара), Хемон (Антигона Софокла), Марчбенкс (Кандида Б. Шоа), Хиполит (Федра Расина), Дон Јере (Глорија Р. Маринковића), Тужилац (Браћа Карамазови Ф. М. Достојевског), Фокланд (Супарници Шеридана), Госпар Михо, Марко пл. Тудизип (Дубровачка трилогија И. Војновића), Франц (Заточеници из Алтоне Ж. П. Сартра), Тоант (Ифигенија на Тауриди В. Гетеа), Робеспјер (Дантова смрт Г. Бихнера), Дон Кихот (Маскерата М. Крлеже), Крижовец (У агонији М. Крлеже), Иванов (Иванов А. Чехова), Петар Иванович (Обична прича Гончарова), Хенри Хигинс (Пигмалион Б. Шоа), Хамлет (Хамлет В. Шекспира), Беркутов (Вуци и овце А. Островског), Јаго (Отело В. Шекспира).
Имао је „српску“ страст за политику и историју, али је и она често морала да устукне суочена са већом и непролазном – позориштем.
Имао је неколико домовина, не само зато што су им се имена мењала: Југославију (у њој – и без ње – Словенију и Србију) и – Русију.
И имао је бар две вере: позориште и комунизам.
Отишао је уз звуке Интернационале, испраћен тугом и захвалношћу (и) својих руских пријатеља и поштовалаца; руска публика га је поштовала, поздрављала на ногама његове Галеба и Идиота, критика давала значајна признања. А Никита Михалков је, на вест о његовој смрти, написао: „… када је национални театар из Србије играо његову представу Идиот, био је то један од многих позоришних празника за читаву Москву које нам је даровао Стево Жигон“.

Ње­гов по­след­њи лет до зве­зда био је  пут на Јал­ту, где је, глу­мац, ре­ди­тељ и пи­сац го­во­рио на ме­ђу­на­род­ном фе­сти­ва­лу „Се­зо­на Че­хо­ва“. Ру­ски кри­ти­ча­ри те­а­тра ка­за­ли су да је оно што је Сте­во рекао, још јед­на лек­ци­ја за по­зо­ри­шне ства­ра­о­це ко­ји до­ла­зе. Оно чи­ме се по­себ­но по­но­сио би­ло је по­ча­ство­ва­ње да му пр­во­ме, као стра­ном ре­ди­те­љу и глум­цу, Ру­си пре­ве­ду „Мо­но­лог о те­а­тру“ и об­ја­ве га у на­ци­о­нал­ној по­зо­ри­шној ку­ћи Ру­си­је.

 

 

 

 

2080 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас