О рођењу и детињству Стојана Чупића нема много података. Још увек није утврђена година његовог рођења, нити се зна ко су му били родитељи. Познато је да је рођен у Пиви, у Херцеговини, као унук Тоде Добриловића. Из неутврђених разлога, Тодо је напустио родни крај и породицу и настанио се у Мачви, у Салашу Црнобарском, ондашњем Алипашином Салашу. После неколико година, пошто су у Пиви помрли Тодини синови, у Мачву су дошле његове три унуке — Ђурђија, Ката и Стана, и са собом повеле малог брата Стојана. Код непознатог учитеља у Салашу Црнобарском, Стојан је научио читати и писати. Био је здрав, леп, паметан и вредан, али без иметка. Као такав, свидео се Страхињи Чупићу из Салаша Ноћајског, богатом човеку, али без своје деце. Стога је, од Стојановог деде Тоде, затражио да му да Стојана да га усини. Пошто је добио пристанак, Страхиња је то и учинио и од тада је гледао Стојана као рођеног сина. По свом поочиму, Стојан је носио презиме Чупић.

Касније се Стојан оженио и бавио земљорадњом и трговином. Првн српски устанак га је затекао као богатог мачванског трговца.

Са Карађорђем се Стојан први пут срео у Ваљевској нахији, где је ишао зарад трговине свињама. Овај сусрет је био пресудан за његов даљи животни пут. Одрекао се трговине и богатства и сав се посветио борби српског народа за ослобођење од турског јарма, у којој је заузео значајно место.

Заједно са Илијом Срданом из Прњавора и другим виђенијим Мачванима, подигао је Мачву на устанак. У првој акцији, ликвидирао је групу Турака које је Бего Новљанин послао из Шапца у Босну да траже помоћ. Чупић је поставио заседу у Засавици и на превару разоружао Турке, затим једног пустио у Босну да пренесе његову поруку, а остале погубио. Већ у првој борби исказао је своју домишљатост и сналажљивост.

Потом се Стојан повезао са протом Николом Смиљанићем и другим мачванским устаницима и са њима највише биваковао у Китогу, пресрећући мање турске групе које су ишле из Шапца у Босну, или обрнуто. Друга значајна Чупићева акција из 1804. године је ликвидација турске посаде у Мачванској Митровици, где је запалио хан и побио посаду.

Захваљујући храбрости, угледу и домишљатости, Чупић је постао незванични старешина мачванских устаника. Већ у првој години устанка, Карађорђе га је поставио за мачванског војводу и овластио да сам бира и поставља ниже војне старешине. На скупштини у Богатићу, потврђен је његов избор за војводу и извршен избор четних старешина.

У току 1805. године, зна се да је учествовао у борби са Турцима вођеној између Лешнице и Страже, где је поново исказао храброст и сналажљивост. Посебно се истакао 1806. године.

Крстарећи поред Дрине, почетком јула 1806. године дошао је у контакт са четири босанска бега који су му обећавали да Турци неће прелазити из Босне у Србију ако устаници прихвате да плаћају дажбине и изразе покорност цару. Стога су, уз пристанак Јакова Ненадовића и Поп Луке Лазаревића, Прота Матеја Ненадовић и Стојан Чупић отишли Турцима на преговоре. Саставши се на Дрини са Турцима, четири турска бега су остала у српском логору као таоци, а Прота Матеја и Стојан су продужили у Босну. Преговори са Турцима су успешно окончани. Договорено је да Сирчић-паша буде турски представник који ће у Србији купити харач. Међутим, ствари су се изненада искомпликовале када се међу Турцима пронео глас да Лука Лазаревић тражи Али-пашу Видајића за турског представника, што је изазвало неповерење међу Турцима и покварило постигнути споразум. Чупић и Прота Матеја су враћени у Црну Бару, како би ту била извршена замена за турске бегове. Али, пошто бегови нису били доведени, Турци су их одвели у логор. На Протино наваљивање, пуштен је Чупић да би довео бегове, чиме се ситуација још више искомпликовала. Чупић није смео пред ваљевске старешине, које су сматрале да је себе избавио, а Проту Матеју издао. Тек кад се све срећно окончало, испоставило се да није било разлога за сумњу у Чупићев патриотизам и добронамерност. Било како било, ова дипломатска мисија није била успешна, а у њој Чупић замало није и главу изгубио.Чупић је учествовао и у чувеној бици на Мишару, у августу 1806. године. Сви његови биографи сведоче да је био изузетно храбар и да се истакао јунаштвом, а народна песма га сврстава у ред најистакнутијих војних старешина.

После пораза Турака на Мишару, Карађорђе је организовао потере за разбијеним турским јединицама. У потерама је учествовао и Стојан Чупић и, по свему судећи, погубио Мулу Сарајлију у Дреновцу. А нешто касније, заједно са Цинцар Јанком, пратио је групу богатих Турака све до Босута. Ту су Турке побили, изненадивши их за вечером и задобили богат плен. Једном другом приликом, заплењена је непријатељска лађа на Сави, такође са богатим пленом.

У марту 1806. године, одиграо се познати бој на Салашу Црнобарском. Српске војводе — Вујица из Азање, Јанко Катић и Стојан Чупић, налазиле су се у Мачванском Метковићу, у кући Петра Ерића, кад су чули вест да су Турци продрли у Мачву и заузели Совљак и Глоговац. На Чупићев предлог, одред српских коњаника се маскирао у турску војску и дочекао Турке у пољу. Лукавство је успело и Турци су били потпуно изненађени. Погинуло је 67 Турака, док су остали побегли. Устаницима је у помоћ притекао и хајдучки харамбаша Станко Алексић из Црне Баре.

У мају 1806. године, када су устаници дошли под Шабац покушавајући да ослободе град, Чупић је прешао у Босну и палио турска села. То је изазвало жељу турских војника да напусте Шабац, врате се у Босну и бране своје породице, а како им командант града то није дозволио — они су га убили. Истог месеца, сукобио се са Турцима у Салашу Црнобарском. Турци су покушавали да притекну у помоћ опкољеном гарнизону у Шапцу, али су их, у салашком шарампову, дочекали Лука Лазаревић, Стојан Чупић и Живко Дабић. Непријатељ је претрпео велике губитке. После ове борбе, Чупић је учествовао у неуспелом нападу за ослобођење Шапца.

Почетком септембра 1806. године, после Мишарске битке, Турци су се повукли из Шапца, одлазећи у Босну, при чему им је Чупић нанео знатне губитке. Код Богатића је на Турке извршен такав препад да нису успели ни ватру отворити. Велики број их је изгинуо, а они који су побегли, остављали су све за собом: волове, коње, оружје, муницију, сав пртљаг и товар на колима, итд.

Половином јула 1807. године, Чупић је напао босански корпус који је био утврђен на српској територији, потукао га и протерао преко Дрине, претрпевши незнатне губитке. Том приликом је Чупић рањен, а коњ под њим убијен. Поред силних борби и окршаја са Турцима, налазио је времена да се бави и другим активностима: 21. августа је учествовао на саветовању у Београду, где је, својом пословичном речитошћу, испољио антиаустријско расположење.

Почетком априла 1807. године, Карађорђе је наредио да се прикупи ваљевска, шабачка и мачванска војска и упути у Босну. Стојану Чупићу је пало у удео да, са потребним снагама, запали Јању и Бијељину и побуни околна села. Судећи по оскудним аустријским извештајима, устаници су у Босни претрпели знатне губитке. Чак је јављено да је Чупић погинуо, али та вест није била тачна. Операције у источној Босни су настављене и касније, а за команданта српских трупа постављен је Јаков Ненадовић. Под његовом командом је био и Стојан Чупић који, са 1000 својих војника, половином априла продире дуж Саве, пали турска села и мобилише сав живаљ који је способан да носи оружје. Ипак, пред јачим и бројнијим турским снагама, устаници су се морали повући у Србију.

Крајем октобра 1809. године, Чупић се налазио у логору код Лознице, који је био опкољен турским трупама. У логору је било око 3000 устаника, са 11 топова, а у помоћ су им стигли Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић. После вишедневних борби, заокупљени и неким својим проблемима, Турци су се повукли у Босну.

На искрају лета 1813. године, јаке турске снаге освајале су, један за другим, устаничке шарампове. Пали су Лешница и Лозница, а до пресудног боја дошло је на Равњу и Засавици. Стојан Чупић и Милош Обреновић, са 3000 устаника, стационирали су се у шанцу који се десним крилом ослањао на Саву, а левим на Засавицу. Међу устаницима, највише је било „голих синова“ Зеке Буљубаше, који су се одликовали храброшћу, умешношћу и вештином. Турци су шарампов упорно нападали. У рану јесен, и кише су се уротиле против устаника — напуниле су шанац водом и оквасиле барут. Међу старешинама је дошло до неслоге. Већина је одлучила да се шанац напусти, чему се енергично супротставио Зека Буљубаша. И поред храброг отпора, при чему је, са већином „голаћа“, погинуо и Зека Буљубаша, шанац је пао. Чупић је отишао у Шабац, а потом је, заједно са Луком Лазаревићем, прешао у Срем.

Према тврђењу М. Милићевића, после краћег времена Чупић се вратио у Мачву, где се крио по шумама и луговима, да би се одмах придружио устаницима 1815. године. Са кнезом Милошем се нашао у Ваљеву, где је добио инструкције да диже Мачву на оружје. За то време, Стојанова жена је, у великој оскудици, живела у војвођанском селу Дивошу.

Неки мачвански кметови су се супротставили поновном дизању устанка и војевању са Турцима. Међу њима су били Јован Лазић и Јелић из Петловаче, Јанко Росић и Живан Врачарић из Бадовинаца, Јанко Шумански из Црне Баре и други. Науме да Чупићу дођу главе, те га на превару изруче Турцима Мајраш-паше у Бадовинцима. Док су Стојана Турци везивали, мачвански кметови су коло играли, а Јован Лазић још и поцупкујући певао:

Хопа цупа, Марта!
Сукња ти је кратка!
Удри ногу од ногу!
Нека дође под ногу!

Са Стојаном су били његови момци Лука и Мирко Ђонлић из Богатића и Станко Копрић из Салаша Ноћајског.

Чупић је бачен у зворничку тамницу где је, после месец дана, задављен гајтаном, а међу народ је пуштен глас да је умро од куге.

Нешто касније, Димитрије Ногић из Совљака је побио кметове издајице. Секући Јована Лазића, певао је исту ону бројалицу коју је и Лазић певао кад је Чупића предао Турцима.

Стојан Чупић је имао троје деце: кћери Василију (мајка познатог добротвора Николе Чупића) и Томанију, које су биле удате у Шапцу, и сина Тому. Тома је имао седморо деце, али га ни једно није наџивело. Стојан је био висок растом, у појасу танак, а плећат, дугих насмејаних образа и великих смеђих бркова. Био је веома речит; говорио је много и лепо на скупштинама у Београду, па је Карађорђе знао да каже: „Којекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера, даћу што затражи!“ При суђењу је био праведан, а сиротињи велики пријатељ и заштитник. Јахао је увек добре коње, а највише је волео мрког дората Пејзу.

Међу најхрабрије српске устанике Вук Караџић је, сигурно с разлогом, сврставао Хајдук Вељка Петровића и Стојана Чупића. „Чупић је био јуначина, хвалиша, весељак и прзница, човек склопљен од свега што је запаљиво и експлозивно. Усто, лаке руке и за себе и за друге“. Због великог јунаштва и храбрости, са разлогом је носио назив Змај од Ноћаја.

Чупићеве врлине и мане, Филип Вишњић је опевао у више песама: Бој на Мишару, Бјелић Игњатије, Хвала Чупићева, Бој на Салашу, Бој на Лозници, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Лука Лазаревић и Пејза.

Бранко Шашић „ЗНАМЕНИТИ ШАПЧАНИ И ПОДРИНЦИ“

1815 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас