За њега су у Врховној команди српске Војске у Великом рату говорили да вреди као дивизија. На његовој почасној сабљи угравирано је „Војник правде, истине и права“.Чујте Срби, он није био Србин али је своје срце оставио на Кајмакчалану.

Мало је људи у историји Србије који нису припадници српског народа, али су свој живот, знање, врхунско образовање, али и своје срце буквално завештали нашој земљи.

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Због тога наредне редове посвећујемо доктору Рајсу, саборцу наших славних предака, који су у Великом рату крвљу и животима, заједно са њим, исписали најсветлије странице српске историје.

Био је свестрани научник, хуманиста и искрени заљубљеник у Србију, њене људе и природу, али и оштри критичар особина њених владара и самог народа.

Као истакнути криминалистички практичар, светски експерт и универзитетски професор, на врхунцу своје каријере позван је те 1914. године од стране српске владе да као неутрални иследник истражује ратне злочине на територији Србије. Иако је, у почетку, изгледало да тај његов пут неће дуго трајати, испоставило се, кажу историчари, да је реч о судбинској прекретници у његовом животу, пошто је до своје смрти остао у Србији, у њој је и сахрањен и све своје њој је и оставио.

Натурализовани Швајцарац, Немац по пореклу, имао је и јеврејске крви, био је хемичар по образовању, а криминолог по занимању…основао је Институт за полицијске науке и криминалистику у Лозани, био је и професор тамошњег универзитета, организовао је полицијску службе у многим европским и ваневропским земљама, а изузетан је и његов допринос у области истраживања ратних злочина.

По доласку у Србију највећа незванична титула коју је добио је – велики пријатељ српског народа, али је свој огроман допринос дао у истрази злочина, ширењу праве слике о Србима у свету пошто је на себе преузео и улогу ратног репортера, а аутор је и бројних књига и текстова о Србији. И то није све – Рајс је и почасни капетан српске војске у Првом светском рату.

БУНТОВНИК ОД РОЂЕЊА

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јула 1875. године у месту Хехцберг у немачкој покрајини Бајден, као осмо од десеторо деце велепоседника Фердинанда Рајса и Паулине Забине Ане Габријеле.

Милић Петровић у биографским подацима о Рајсу посебно апострофира чињеницу да је као осмо од деветоро деце Рајс врло рано напустио своју породицу (протестаната са југа Немачке), а касније је прекинуо и сваки контакт с њом.

„Немачки идентитет заменио је швајцарским, а потом се идентификовао са српским националним бићем. Недостатак љубави из детињства надокнађивао је дружењем са колегама у Швајцарској и ратним друговима у Србији. Уместо германске уздржаности и послушностим прихватио је романско слободоумље, а касније и српску непосредност, демократичност и слободарски дух“, наводи Петровић у каталогу Историјског музеја Србије.

И Зденко Левентал у књизи „Швајцарац на Кајмакчалану“ пише да је Рајс као дечак доживео бројне породичне непријатности и немире, да му је отац био сувише строг, ситничав и штедљив…

Рајс се разликовао и од својих вршњака – још као ученик, тврди његова нећака Илза Цимер Лукендбах – био је нека врста „чудака“, „помало неприступачан“.

„Претпоставка да је Рајс окренуо леђа оцу и браћи огорчен због материјалних сукоба око имања и наслеђа тешко се може прихватити као објашњење његовог прекида са породицом и Немачком…Узроци његове побуне свакако су се налазили у некој дубљој области душевних траума, можда у недостатку топлине, у неразумевању и запостављању кад је још био дечак„, каже Левентал.

НАУЧНИК СВЕТСКОГ ГЛАСА

После несрећног детињства и школовања у конзервативној немачкој средини, стижу много бољи дани за Рајса, који одлази на студије у Швајцарску и ту се за њега отвара један сасвим нови свет. По завршетку студија и стицању доктората из природних наука, до одласка с лозанске катедре за зараћену Србију, „Рајсова звезда изузетно способног стручњака на швајцарском и на светском небу заблистала је као метеор“, истиче Левентал.

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Сва достигнућа која су Рајса дигла у звезде тадашње научне сцене у свету тешко је и набројати – постао је доктор хемије 1898. на Универзитету у Лозани, изабран је за ванредног професора криминалистике 1906. године, оснивач је чувеног Института за техничку полицију и криминалистику у Лозани. Учествовао је личним средствима у опремању Института у Лозани, а у питању је једини Институт од сличних институција у Европи и свету, који траје више од једног века (посебан допринос Института је идентификација починилаца кривичних дела помоћу отиска прста и шаке).

Рајса је државни савет Кантона Во прогласио на предлог Универзитета, за почасног професора, а 1899. поста је виши асистент за фотохемију и научну фотографију на Универзитету у Лозани, док је 1901. постао приватни доцент за ту област.

Познато је и да Рајс 1902. године уводи предмет Судска фотографија, а убрзо и Полицијска техника – криминалистика. Више од 200 пута су му штампани научни радови, а о њему и темама којима се бавио изашло је више од 100 текстова.

Рајс је организовао институте за полицију у Бразилу и Русији и афирмисао је научни приступ криминалистици и њену модернизацију кроз бројне научне радове, предавања, судска вештачења..

Почетком 20 века Рајс је уживао велики углед у свету. Био је један од три највећа криминолога свог времена, а поредили су га и са Шерлоком Холмсом. За свој рад у области криминалистике одликован је орденима Шпаније, Србије, Луксембурга, Румуније, Грчке, Француске и Русије.

Рајс је иначе, прво стекао углед као научни фотограф, затим као криминолог, а потом и као иследник ратних злочина и ратни дописник. Место злочина – била је Србија.

ВИТЕЗ ЧАСТИ, ВИТЕЗ ПЕРА

Рајса је у јесен те ратне 1914. године српска влада позвала да испита масовне ратне злочине које су аустроугарске, немачке и бугарске трупе починиле над становништвом Србије. У Нишу га је примио председник Владе Никола Пашић и рекао му: „Требамо једног искреног пријатеља, који зна посматрати. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету шта сте видели и чули“.

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Фото: Мондо/ Стефан Стојановић

Управо то је и учинио. Период од 1914. до 1918. Рајс је са кратким прекидима провео са српском војском на Крфу, Солунском фронту и Кајмакчалану, прво као неутрални иследник, а потом као швајцарски добровољац српске војске.

О размерама масовних ратних злочина и кршењу међународних конвенција, информисао је међународну јавност. Био је ратни дописник три угледна европска листа – Gazzete de Lausanne, Le petit Parisen i De Telegraf. Како истиче српска Криминалистичко-полицијска академија у једној публикацији о Рајсу, његова књига „Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији“, објављена у Француској 1916. године достигла је тираж од чак 80.000 примерака.

После пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, обавио је увиђаје и у свим местима кроз које је пролазио. За време Првог светског рата написао је две књиге и око 800 чланака о Србима, којима је свету приказао и документовао злодела која су учињена од стране Аустро-Угара, Немаца и Бугара.

Рајс је написао више књига са ратном тематиком од којих су четири објављене на српском језику. Најпознатија је Рајсова књига-заветни текст „Чујте Срби – чувајте се себе“, коју многи зову српском библијом и која је од 1997-2015 године доживела 45 издања.

У својим ратним мемоарима Рајс са талентом књижевника осликава ратна збивања. Приступ му је научно-фактографски, понекад емоционалан, са примесама романтизма. Познато је и да га је српски песник Војислав Илић млађи назвао „Витезом пера“.

ОТВАРАО ГРОБОВЕ, ПРЕГЛЕДАО ЛЕШЕВЕ, ОТКРИО ИСТИНУ О СРБИЈИ

О свом раду на истрази злочина Рајс каже: „Нисам се задовољио тим да саслушам стотине аустријских заробљеника и стотине очевидаца. Одлазио сам на лице места, понекад усред топовске паљбе, да бих се уверио о свему што се могло утврдити. Отварао сам гробове, прегледао лешеве и рањенике, посетио бомбардоване вароши, улазио у куће и вршио фотографисања и техничка испитивања на најсавременији начин. Укратко, чинио сам све да бих открио и проверио чињенице које сам објавио“.

Фото: архивска фотографија

Фото: архивска фотографија

Резултати Рајсовог рада биле су чињенице – да су аустроугари у Србији починили страшне ратне злочине – да је употребљавана забрањена експлозивна муниција произведена у фабрици крај Беча, да су бомбардовани небрањени градови када у њима није било војника и ноћу кад становништво спава, да су разаране културне, научне, образовне и друге установе српског народа. Након бомбардовања, следило је паљење кућа, пљачка древних српских цркава и манастира, државних архива…

Убројао је Рајс у стравичне злочине и масакрирање мирног цивилног становништва од детета у колевци до стараца, силовање девојака и жена у манастирима. Злочини су вршени бајонетима, ножевима, специјалним гвожђима за мучење, људи су вешани стрељани, живи затрпавани у раке.

Сведочио је Рајс и о злочинима Бугара, који су поред других злочина, одмах поубијали бројне свештенике, учитеље, трговце и друге угледне људе, спалили или однели српске књиге, вршили бугаризацију српских презимена, депортовали Србе у нездраве крајеве Бугарске и Турске „где „Турци боље муче“, дали „на поклон“ 8.000 српских девојчица од 10 до 14 година у хареме турских ага и бегова…

Одушевљавао се понашањем, поштењем и самилошћу српске војске за коју каже да „не жели да се свети“. „Српски војници су се заиста беспрекорно понашали. Улогорени, готово без заклона у почетку и трпећи осетну зиму те године, они нису хтели да посеку ни једно дрво. Никад нису узели ни најмању ситницу, а да не плате. А све од њих наплаћивано је врло скупо“. Он пише и о самилости српских војника према непријатељским војницима „са којима деле последње парче хлеба и хране их боље од своје војске“.

Своје налазе и резултате истрага Рајс је достављао српској влади, „Међутим, величина Рајса је у том што је спознао да свет неће лако поверовати у злочине Аустроугара и његове налазе. Мудро се латио дописничке улоге за угледне неутралне листове у Швајцарској, Француској, Холандији преко ког се обраћао великом броју читалаца у свету“, истиче Милић Петровић.

Захваљујући тим извештајима др Арчибалда Рајса, као непристрасног стручњака из неутралне земље, истина о злочинима Аустроугара, Немаца и Бугара над српским цивилима приказана је светској јавности у пресудним тренуцима за Србију.

Након стравичног биланса свог рада у Србији и сагледавања бројних доказа о масовним злочинима и бројном кршењу међународних конвенција чији је циљ био затирање једног народа, Рајс заузима став: „Пред злочином нема неутралности“.

Споменик Арчибалду Рајсу на Топчидеру

Споменик Арчибалду Рајсу на Топчидеру

Своју велику популарност Рајс је у Србији стекао не само захваљујући свом раду, већ и личној храбрости – коју је показао просуством на првим борбеним линијама.Рајс је и данас најпознатији страни добровољац српске војске. Два пута је посебно поменут и похваљен у дневним заповестима српске војске, марта 1917. и децембра 1919. године, а командант Прве армије Петар Бојовић нарочито је истакао Рајсово пожртвовање приликом ислеђивања једног намерног бомбардовање болница од стране Немаца.

Ипак, нису награде, похвале и ордење оставиле најјачи утисак на Рајса – већ нешто друго – захвалност народа. Тако је на посебном месту чувао обавештење које су му поводом рођендана упутили грађани варошице Крупањ у знак благодарности, а и скроман дарак – пар опанака с кајишима, пар чарапа, пар тозлука с подвезицама и кремен пиштољ из тог краја. Рајс је 1922. постао и почасни грађанин Мачванског Прњавора, села у ком су током рата почињени стравични злочини и о којима је Рајс известио цео свет.
Као почасни председник Одбора за очување сећања на изгинуле српске војнике у Првом светском рату, организовао је подизање спомен костурнице у Мачванском Прњавору 1922. године, Дома Ратника у Београду, подизање споменика изгинулим ратницима широм земље, обележавање годишњица јединица, обилазак ратишта, писао пригодне чланке…

И ту се није зауставило доброчинитељство Рајса према Србији – за помоћ Србији у рату дао је сопствена средства, а хонораре од радова објављених у току рата слао је српском фонду за сирочад. Организовао је и пријем српске деце и избеглица у Швајцарској и на Корзици.

Рајс се вратио у Београд са ослободиоцима 1. новембра 1918. године, а у послератном периоду (1918-1921), дао је оставку на професорско место у Лозани и дефинитивно се настанио у Београду, са жељом да учествује у изградњи новог живота у разореној Србији.

Аутор: Данијела Пашић,  Мондо

727 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас