СВЕТОЗАР ГЛИГОРИЋ – ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ САЊАО ШАХ

“У то предратно време, по школским правилима, ђацима је било забрањено да буду чланови шаховских клубова. Ја сам ипак ишао свако вече у Београдски шах клуб, то је за мене било светилиште. Контролу улаза у зграду Коларчевог универрзитета имао је вратар Десимир, двометраш из Лике. Он ме је нешто волео, и кад ме види да се онако мален машим за високу кваку, он се окрене и као чита новине, а ја шмугнем унутра…”
(Светозар Глигорић)

Најпре, рећи ћу вам нешто о недостатку модерног доба. Оно што данас зовемо “модерним добом” донело нам је испуњавање материјалног света савременом технологијом, али насупрот томе данашњици недостају ренесансни умови, свестране личности чије се поље стваралаштва не ограничава на само једну област. У времену кад ни реч ни слика нису довољни да покрену револуцију (као некада) свет слави људе попут Леонарда да Винчија, изузетне визионаре који су успели да обједине уметност и науку. И заиста, кад споменете име овог великог Италијана неколико асоцијација отвара вам врата јединственог света кроз који можете да прођете само ако имате довољно знања и храбрости да пропешачите дугачак лавиринт ума једног генија.

Половином августа 2012. године тај свет је напустио један од последњих ренесансних џентлмена нашег доба – Светозар Глигорић. Олимпијски шампион, предводник једине генерације која је освојила злато на шаховској олимпијади за нашу земљу. Сасвим случајно (или намерно) био је грађанин Београда, подједнако и света, слободни дух и шаховски заробљеник. Био је великан шаховске игре, композитор оштрих варијанти и благих нота. Био је новинар и писац. Интелектуалац. Говорио је течно енглески, немачки, руски и италијански језик, а служио се са још два-три, онако узгред. Одлично је пливао и играо тенис. Био је један од ретких пријатеља Бобија Фишера у његовим најтежим данима. Био је велики човек. И први због којег сам сецкао дедине дневне новине како бих сакупио што више шаховских партија које сам касније анализирао са својим другарима.

Када би вам неко рекао да човек у својој деветој деценији живота жели да изучава компјутерски софтвер за стварање музике, можда бисте са неверицом желели да „изблиза“ погледате тог „декицу“ и уверите се да није какав шаљивџија у покушају. Светозар Глигорић то ни најмање није био када је у питању љубав. Уколико се икада у наш школски систем уведе предмет који би се звао “Студиозност”, на насловној страни тог уџбеника требало би да стоји Глигорић.

Самоук у много чему, рано је остао без родитеља. Бригу о њему у Београду преузео је угледни хирург др Нико Миљанић, којем је Светозар Глигорић, такорећи, постао четврто дете. Окружен књигама, радознали младић је изучавао шах и технику, коју је и студирао док није морао да напусти Београд након шестоаприлског бомбардовања. У то ратно време, будући шаховски велемајстор био је партизан-добровољац и инжењер за прорачуне лета минобацачких граната. Након рата, Глигорић се у ослобођени Београд вратио решен да настави своју шаховску каријеру. Писао је да је једном приликом био тешко болестан од упале плућа и под грозницом сањао шаховске партије са живим фигурама које му се обраћају већ неколико узастопних ноћи. Будио би се рано да прегледава варијанте и одговара на питања постављена у сну.

Врло брзо је напредовао. Његов таленат није био споран, али његова студиозност и преданост научном приступу шаху довела га је раме уз раме са најбољим шаховским играчима тог времена. А конкуренција је заиста била жестока: играти и побеђивати у ери Ботвиника, Смислова, Кереса, Таља, Решевског, Сабоа, Најдорфа, Евеа, Бронштајна, Тајманова, а касније Фишера, Спаског, Петросјана, Корчноја, Ларсена и осталих, била је изузетна привилегија.

Али, није Глигорић био само јак шахиста. Oдлазак на сваки наредни турнир изван Југославије за њега је значио прилику да купује плоче и упознаје се са музичким трендовима у свету. Слушао је све, од блуза, преко џеза, до тадашњег изворног рокенрола. Младе генерације којима припадам размажене су у смислу да сваку уметност имају на длану захваљујући интернету. У земљама источне Европе тих 50-их година XX века музика је са запада кроз “гвоздену завесу” стизала највише захваљујући спортистима: Глигорићу, још једном шахисти – Николи Караклајићу, и легендарном кошаркашу Радивоју Кораћу. Они су о уметничким покретима писали и причали, образовали своје пријатеље и нацију,  трагајући за сопственим одговорима на те изазове. Данас је просто немогуће да замислите неког нашег фудбалера или кошаркаша како трага за новим уметничким моментима у постмодернизму, или истражује aндергрaунд музичку сцену Лос Анђелеса.

Највише је волео класику, а како би имао у свом Београду и адекватан уређај за дегустацију квалитетних плоча, једном приликом је из Холивуда (након посете филмском студију 1952. године) наручио најновији грамофон и звучнике марке ЈБЛ смештене у два огромна дрвена сандука. Из Америке су звучници путовали пуна три месеца, а сам Глигорић је посведочио да му је сусрет са музиком на ЈБЛ-овим звучницима било нешто најлепше што му се десило тих година. Говорио је након тога да сања како игра шах уз најлепше симфоније.

“The chessboard is the world, the pieces are the phenomena of the Universe, the rules of the game are what we call the laws of Nature, and the player on the other side is hidden from us”
(Thomas Huxley)

Још једна страст била су му елегантна одела и плес. Остала је записана анегдота када је Фишера успео да наговори да обуче елегантно одело које му је лично изабрао код једног нашег кројача, и одведе га на игранку међу мноштво девојака (за оне који не знају, славни шампион Боби Фишер био је врло повучен лик и готово је избегавао дружења). Фишер му је тада рекао: “Лепо је то што си ме довео овде међу девојке, али ниједна од њих не зна ништа о шаху!”

Након освојених прегршт медаља и првих места на турнирима, посветио се новинарском послу. Био је извештач са најчувенијег шаховског меча свих времена, двобоја Роберта Фишера и Бориса Спаског у Рејкјавику 1972. године. Књига коју је написао о том мечу преведена је на неколико језика доживевши тираж од више стотина хиљада примерака. Када га је енглеска краљица Елизабета приликом посете Београду упитала какво мишљење има о том мечу, Глигорић је шаљиво одговорио: “Драма је била као Шекспирова, али за разлику од Ромеа и Јулије овде су сви остали срећно живи.”

Упознао је и дружио се са људима као што су Шостакович, Хачатурјан, Ојстрах, славни глумци Чарлтон Хестон и Деби Рејнолдс, а на Олимпијади у Хавани 1966. године његове партије посматрали су Фидел Кастро и Ернесто Че Гевара.

Није тајна ни да је Глигорић био један од људи због којег се Боби Фишер након скоро 20 година изгнанства вратио шаху, и то управо у Београду 1992. године. Попут славног и Оскаром награђеног индијског филма “The Chess Players”, када у једној од урнебесних сцена двојица богаташа играју своју бескрајну партију не обазирући се на напад британске армије и топове који грме са свих страна, тако су и Спаски и Фишер играли свој меч у изолованој Југославији. Светозар Глигорић одржавао је веома дуго контакт са Бобијем пружајући му подршку кад год је то могао. За земљу као што је тада била ова наша, имати човека попут Глиге, значило је имати мост између истока и запада. Био је то тихи глас, али глас који су сви слушали.

У пензију је отишао 1978. године, али је још пуних 25 година наставио да се активно такмичи на велемајсторским турнирима. Неки старији читаоци ће се вероватно сетити да је Глигорић први пут у јавности запевао у антологијској емисији “Образ уз образ” коју су водили Милена Дравић и Драган Николић. Када је напунио 82 године, почео је да изучава музичку хармонију и да свира клавир који је набавио тридесетак година раније (каква снага воље да се искористе ресурси сваког инструмента који се пронађе у блиском окружењу). Шах је можда најнепресушнији извор уметничких дела за оне који нису толико талентовани за сликарство или музику (мада и изузетака никад доста). Глигорић се потрудио да спада у изузетке. Половином 2011.  године, били смо сведоци промоције музичког ЦД-а са седамнаест композиција начињених аутору од стране овог ненадмашног човека. “Како сам преживео XX век?” пита се Глигорић у наслову албума.  У једној су заједно певали и познати репери Нигор и Вуду Попај… човек од скоро 90 година који компонује џез и хип-хоп… Идеал који је тешко достићи.

Србија није знала да се одужи до краја овом великану. Претпостављам да сте ово и очекивали, тако да нас, бар у том смислу, Србија никад не изневери. Једном, док је сањао своје симфоније и партије, у дом су му упала двојица лопова, и немоћном старцу везали руке укравши вредан накит, шаховске трофеје од драгог камења и нешто новца. Глигорић се у својој дугој каријери бранио од противничких фигура Краљевом индијском одбраном, али никад није имао посла са лоповима.

Оно што је Светозар Глигорић оставио нама није се могло украсти. Оставио је путоказ како човек са ових простора треба да се бори – кроз размену идеја и непрекидан труд. Кроз поштовање према противнику. Помоћ пријатељу у невољи. Кроз неговање умености и науке као највиших облика свести једне нације у покрету. Самоспознају и креативну виталност. Кроз снове, јер само они стварају живот лепшим.

Овај фантастични текст о Светозару Глигорићу преузет је са сајта: http://klubsapiens.blogspot.com уз све честитке аутору.

 

 

 

 

 

3009 Прегледа Укупно 3 Прегледа Данас