(Мошорин, 22.02.1826 — Вршац, 04.02.1901)

„Погибе необичан, редак јунак на политичко-друштвеном разбојишту, издахну већ давно рањен лав — умро је Светозар Милетић. Спустили су његово мртво тело у гроб, и нама који смо га физички наџивели, остаје сад само то, да за њим тугујемо, да за успоменом његовом жалимо и, што је најглавније, да сведемо биланс његова живота и рада, да покажемо колико смо разумели идеје и тежње његове, колико умемо да оценимо труде његове и резултате рада његова и какву мислимо поцрпсти поуку из сама делања његова.“ — Тако је отпочео говор о животу и раду Милетићеву један од најбољих политичких мученика, а тим се речима најбоље обележава значај и престиж Милетићева делања међу савременим му Србима.
Светозар Милетић рођен је 10. фебруара 1826. године у Мошорину у Шајкашкој. Породица његова води лозу од старога племена Завишића из Костајнице на Уни. С почетка XVIII. века бројаше оно око седамдесет задругара којима се старешина зваше Милета. Око половине тога столећа крете се један део Милетине чељади у Бачку, назвавши се Милетићима, да би се заклонили од освете турске због неких ранијих догађаја.Родитељи Светозареви, Сима и Тода, жељаху да свога сина школују. Светозар започне школовање у месту рођења а по том продужи у Тителу учити немачку школу. Жеља његових родитеља удари на несавладљиве препреке, и они морадоше свога сина, због тешких прилика материјалних, извадити из школе па га отац одведе у Нови Сад на занат. Али даровитост малога Милетића уочи адвокат Арон Малетин, па се заузме те Светозар пође у гимназију. Кад је већ мало стао на снагу, отпочне се, у вишим разредима гимназијским, сам издржавати давањем лекција својим друговима, а уз то га још помагаху Милош Светић и Јосиф Рајачић. Ради довршења гимназије — изучавања философије — оде, по том, Милетић у Пожун, где вођ све словенске омладине бејаше врли Словак Људевит Штур, коме Милетић поста у словенском осећању најодушевљенији ђак. О томе говори његов биограф: „Школовање Милетићево у Пожуну важно је још нарочито и по томе, што је он ту положио умни темељ своме начину мишљења и осећања под претежним утицајем чувенога словачкога патриоте и књижевника Људевита Штура; топли зраци високо образована духа Штурова и његове поуке прво су оживели и развили умне и осећајне клице, које су се тек будиле у богато одареној и примљивој души младога детића. Утицај Штуров имао је без сумње пресуднога значења за правац Милетићева образовања и потоњега рада.“ То је и сам Милетић доцније изјављивао.

У Пожуну велико коло српске ђачке омладине основа друштво „Слободу“, у коме се Милетић убрзо истаче као првак међу друговима. Године 1847. штампан је зборник књижевних — песничких — радова те пожунске и српске пештанске омладине. У том се зборнику јавља и Милетић као плодан и одушевљен песник. „Као многи други знаменити радници на политичко-друштвеном пољу и Милетић је, дакле, у своме умном развијању отпочео са лирским заносом младићког идеализма; али кроз ту његову лирику већ провејава основни тон, основна црта његове природе, јер се он у својим песмама не заноси и не одушевљава лепим девојачким очима и витим стасом, него је његова поезија чисто патриотска с политичком тенденцијом. Али већ само то, што је потоњи публициста и политик отпочео свој јавни рад у песничким изливима, указује на једну карактерну црту оних индивидуалних типова, којима је намењено да буду носиоци и стегоноше једне идеје, да се за њу одушеве и заложе, да за њу погину; такви људи поред јакога и бистрога ума, поред гвоздене воље и снажнога карактера, морају имати и добру дозу осећајнога заноса, неку врсту фанатизма, којим се разликују од хладних реалних политичара и трезвених државника од заната. То је она црта, која нам у психологији таквих људи објашњава оно, што се многима и у Милетићеву темпераменту није допадало, а то је одсуство свагдашњега практичног, хладног одмеравања, извесна раздражљивост, диктаторски велејитети, непримљивост за компромисе и обзире опортунитета.“
Идућа, 1848, година донесе бурне, револуционе дане. Песници „Славјанке“ пођошеу свој народ. Милетић се упути у своју Шајкашку. У Чуруг стигне баш кад су Шајкаши имали поћи у Италију. Он се пожури цркви и стане звонити на узбуну. Резултат његова рада и говора бејаше одмах ту: он одврати Шајкаше од одласка у Италију, чије бојне пољане заменише они славним српским станом на Јарку. „То беше Милетићева прва припремна политичка школа, школа бурна и крвава, која је оставила дубоке трагове и утиске у души његовој, запојила га осећајима и идејама које му постадоше стална тековина и патос за цео живот.“

После буне оде Милетић у Беч, где га Кнез Михаило прихвати, те помоћу стипендије, коју је од Кнеза добивао, доврши правне науке и положи докторат.

Ради неке врсте легитимације готово бејаше потребно у оно доба реакције ступити у државну службу. Стога и Милетић постаде чиновник у Лугошу, у Банату. Али то не остаде дуго већ се, положивши у Темишвару адвокатски испит, настани у Новом Саду као правозаступник.

Октобра 20. године 1860. би обнародована тако звана октобарска диплома, по којој се опет отпоче уставни живот са борбом што га редовно прати. На два месеца затим изиђе одлука којом се и формално укида Српска Војводина. „После тога акта српски је народ био дубоко потресен и узрујан, и он је осећао да стоји опет пред једном обртном тачком у своме политичком животу и држању и он је само изгледао и очекивао да се преда њ појави апостол који ће дати прецизно обележена израза и облика томе преврату у његову расположењу и држању. То је сад био одсудни тренутак, у коме је Милетића силно обузела инспирација о својој судбом му намењеној улози, да стане пред народ као борац, као носилац и представник једнога програма, једне идеје водиље у тешкој и бескрајној борби његовој за свој политички опстанак. То је он учинио у своме знаменитом чланку који је изишао у „Српском Дневнику“ на Туцин дан 1860. Тај је чланак имао огромнога утицаја и одјека у целоме народу, па и преко граница Угарске; он је звонио као сигнал, као силна труба која соколи и прибира народ за нову борбу. Њиме је емфатички обележен прелом у политичком правцу и држању угарскога Српства, а у исто је време њиме означен и почетак Милетићеве знамените публицистичке и политичке улоге и каријере, која се после краткога младачкога лирскога заноса наставља у тешким, одиста драматским борбама и перипетијама, а на крају, у сумрачју дана његових, завршује као суморан еп.“

Тако је Милетић ступио у нову периоду свога раднога живота. Та је периода трајала до 1868. Она се карактерише као напоран рад, да се у борби између Беча и Пеште добије поуздан терен за даљи политички живот и развитак српскога народа. Идућа година донела је знаменити Благовештенски Сабор, на коме је, као и на сабору 1864, Милетић био народни посланик и истакнути представник нових слободоумнијих идеја. „Милетићева појава, његова мишљена и оштроумна реч, његова свежа и једра дијалектика све су више освајале широке слојеве српскога друштва, у његовој су се појави већ јасно распознавале и отискивале црте предестинираног апостола и вођа народног, који ће све своје вршњаке и савременике наткрилити и од кога ће произлазити моћни импулси за политичко-социјално кретање целога једног племена.“

Такав Милетић успео је да, на супрот мишљењу крупних ауторитета у угарском Српству, задобије већину српскога народа за своје погледе који су били управљени Пешти одакле су се имале јавити добре последице српске нове политике. Међу тим су догађаји донели познату погодбу између Беча и Пеште, а Пешта није оправдала наде Милетићеве и његових пријатеља. Тада је наступио моменат када се мислило да ће се народ моћи лако окренути Милетићевим непријатељима; Али народ у Милетићу бејаше уочио већ борца који се не јавља у сваком деценијуму, и народ с Милетићем на челу ступи у нову фазу борбе. Она је почела 1868. и водила се све до последњега часа Милетићеве делатности. „Његов рад на угарском сабору беше обилат, огроман и веома заморан, и само је Милетићева необично снажна умна и физичка конституција могла кроз толики низ година да остане несломљена на својој позицији у томе тешком парламентарном мегдану, у тој веома неједнакој борби… Милетић је већ при првој појави својој на угарском сабору обратио на се пажњу свих парламентарних кругова; он је с једном малом четицом српских посланика ушао у тај маџарски парламентарни табор, међу политичке и парламентарне корифеје и мегданџије који су ту сви били на окупу, и он се већ одмах у почетку кретао на томе новом терену и у томе великом кругу сасвим слободно, куражно и с оним самопоуздањем што га улива вера у доброту и истинитост својих начела и свест о своме позиву и својој умној снази и спреми; он је улазио у ту тешку борбу као добар јунак по срцу и по памети.“ Та је борба позната не само оном делу Српства, који се борио, већ и свима Србима по свима земљама српским. У њој је Милетић, вођ свога народа, себе прославио начином најбољих трагичних јунака.

 

У тој борби бејаше Милетићу десна рука „Застава“, лист који је он основао најпре у Пешти као посланик на сабору а по том га развио у Новоме Саду. „Са престанком „Српског Дневника“ угинуо је једини српски независан орган, „и кад је наскоро за тим свануло успешно доба, отпочела живља акција српских посланика на угарском сабору, српски народ и његови представници не имадоше никакво гласило, а оно је било баш тада тако потребно. Ваљало је опет покренути независан народни лист. Ко ће га покренути? Пред народом је већ стајао Милетић као политички атлет, који се све видније издизао изнад свих својих вршњака и савременика, и није чудно што су се сад сви погледи упрли у њега, и он се сад нашао у тешкој дилеми коју је ваљало решити. Он је, истина, већ у велике био запливао у политичко-друштвену борбу и вртлог, он већ беше унео бољи и претежнији део свога бића, своје енергије у активан политички рад, али ипак је још нешто времена и снаге остајало и за рад у адвокатској канцеларији, која је још једнако била на гласу и имала велику клијентелу. Али је сад дошао тренутак кад је ваљало обема рукама прихватити, у вис дићи и поново развити савијену и у прашину бачену клонулу народну заставу, сав се заложити у јавну политичку борбу, забацити и прегорити све своје личне и породичне интересе и обзире, и одрешито и без повратка загазити у тај тако кобан и скоро безизлазан политички вртлог.“ Тако је постала „Застава“…

Али је Милетић, као што смо раније већ поменули, био, у почетку свога јавнога рада, и књижевник-песник. Историк литерарни неће поименце поменути ниједне од тих радња његових. Песме су испеване, оне су се певале и певају се, налазе се и наћи ће се по зборницима, листовима и антологијама, али ће историја имати да забележи крупнији чин, који ствара периоде уносећи нове или бранећи старе идеје. У бурним четрдесетим годинама истаче се за звезду водиљу у српске интелигентне омладине мисао: Словенство и у њему Српство. Скоро пуну половину столећа бејаше та мисао мета којој се, поглавито књигом, тежило у интелигенцији српској. И за све то време с поетским одушевљењем стајаше на челу њену Милетић. На други начин гледаше он да тим мислима нађе исказа и оживљења, али са њим бејаше чета која у књижевности провађаше у појединостима све оно, за што је Милетић давао абера својим политичким и новинарским радом. С пуно погођених и толико исто промашених мисли и оцена опеваху се, по такту који је давао Милетић, сви догађаји: рад у Србији на задобивању градова, омладински покрет, устанак бокељски, невесињски, рат за ослобођење и независност с разочарењима после берлинскога конгреса. У толиком низу година долажаху и друге мисли, друкчији покрети — али све то имађаше да издржи борбу с оним начелима која се већ стадоше кристаловати у појам Милетићевизма. Кад се поступним радом принесе сва грађа, потребна за проучавање идеја у српској књижевности, те се приступи изради праве историје њене — знатан један, и по времену и по радницима, период имаће на челу своме Милетића. Ма какав о томе периоду био суд будућег историка, једно је ван сумње: на њему се мора дуго, врло дуго, застати…

Онај који је на тај начин желео светлости, морао је за те идеје тамновати. Кад се 15, новембра 1879. године отворише тамничка врата да српском народу врате сина његова — појави се Светозар Милетић лицем, али духом само још за мало. Наскоро тај, толико ведар и чио, дух са свим потамне, нити се за двадесет година могаше вратити. Јануара 22. године 1901. за духом пође и тело: премину Светозар Милетић…

Живоме певао је песник:

Такви људи нису за нас
Већ за бољи нараштај!

Умрломе има да се поклони историк уз мисао: То је био необичан човек!

1113 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас