Тома Здравковић је рођен 20. септембра 1938. год. у околини Лесковца. Био је једно од петоро деце и брзо је схватио да за њега на селу нема перспективе. Маштао је о томе да постане певач и у сред свог маштања обрео се у кафани. Иако је у кафану „ушао“ пре Силване Армрнулић она му је помогла да изабере прави пут. Врло брзо је знао много народних, староградских, забавних песама а нису му биле стране ни француске шансоне и италијанске канцоне. Праву репутацију је стекао у тузланском хотелу „Бристол“ где је, из вечери у вече, пунио хотелску салу. Уследиле су године успешне певачке каријере и несвакидашњи живот истинског боема.  Све што се о Томи зна може се узимати са резервом, али једно је сигурно а то је да нема човека у бившој Југославији који не зна бар један Томин хит. Ко је заправо био Тома из угла оних који су га бранили и обожавали, нападали и омаловажавали и оних који су радили са њим.

Тома Здравковић? То је онај певач што је од школе имао само основну и курс за трактористу? Тачно. Онај што се четири пута женио? Управо тако. Онај што је читаво богатство проћердао по кафанама и коцкарницама да би иза њега остао само једнособан стан на Петловом брду? Потпуно сте у праву. Па по чему је један такав заслужио рубрику у „Времену“? Е па, госпођо тешко је то објаснити. Разлог је мање-више бизаран: он је, знате, био најбољи. Потпуно сте у праву, госпођо, његове песме нису имале нарочиту уметничку вредност. Није имао ни школован глас. Ипак, чак и данас, после толико година, кад негде крене његова песма, очи се овлаже, руке подигну, чаша разбије некако сама од себе, а свирац, ‘бем ли му ћемане, добро се овајди. Најнижи пориви, задимљена крчма, одвратне мачо балканске алкохолне оргије? Можда сте у праву, али, како да Вам кажем, неки људи још увек воле да осете мирис душе, или бар да јој чују глас. А Тома је имао душу, ону што од среће тугу тка. Балканци то воле. Па и Халил Џубран, и Бодлер, и бог те пита ко све није певао о пијанству. Шта је Тома гори од њих?

„Живи само свој живот на граници ризика који задужује својом песмом. Геније и лаик, опречан у својој уметности и животу, остао је последњи и највећи боем Београда.Гледао сам га и слушао у Дому Синдиката. По први пут у каријери имао је двадесетак музичара иза себе. Певао је тихо, пре за себе него за публику. Водио је концерт онако како само он уме: као да је у кафани, као да су две хиљаде људи, његови стални гости, муштерије са суседног стола. Ником се није удварао, није чак ни много говорио. Песме је претварао у шансоне, шансоне у емоције, и њих нештедимице делио. Дом синдиката је живео и плакао с њим. Јер, тих вечери на сцени није била некаква народна музика. Гостовао је Тома Здравковић.“

Негде осамдесетих година свирао сам са својим оркестром „Злајини другари“ свадбу једном Дорћолцу у „Великој Скадарлији“ код Србе. Младожењина жеља је била да му пева Тома Здравковић. „Краљ“ је по обичају био на висини очекивања. Гласом и чувеним шармом фасцинирао је све, па је уз ободе баште било више слушалаца, него на свадби.
Када је свадба завршена, Тома и ја смо кренули уз калдрму лагано, јер сам ја носио кофер са хармоником. Негде код кафане „Три шешира“ изненади нас прави пролетњи пљусак. Склонили смо се у башту док киша не мине. Ту испод стрехе је стајала мала циганчица с’ великом корпом пуном ружа.
Тома је знао и упита је:
— Је ли Зорице, како си ноћас прошла?
— Лоше је било, много лоше Томо. Али, вече ми је и поред лошег пазара, било прелепо. Слушала сам те како си певао и задовољна сам.
Тома је из џепа извадио новац и без речи га проследио у њену кецељу. Зорица му је узвратила једном лепом ружом. Право изненађење је тек следило. Кад’ смо након што је киша престала изашли из Скадарлије, а пошто смо се растајали јер смо ишли у два различита правца, Тома ми рече :
— Е, мајсторе, дај ми 100 кинти за такси.
Тек тад’ сам схватио да је малој Зорици дао читав хонорар од 700 марака! Он се није дао изненадити. Погледао ме и рекао:
— Њој су паре потребније, а и ова ружа, веруј ми, више вреди од било којих пара.
…Кад’ се Тома преселио на неко лепше место, свирао сам негде у Швајцарској. Жао ми је, нисам могао бити на последњем испраћају највећем боему који је шетао овим просторима. Мој гитариста ми је касније причао. На сахрани је доминирао један велики венац од природних ружа на којем је писало – „Томо, моје детињство те жали“, а донела га је, тада већ девојка, лепа циганчица Зорица…

ЕТО КАКАВ ЈЕ БИО ТОМА ЗДРАВКОВИЋ!!!

1093 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас