Васко Попа је рођен 1922. године у Гребенцу у Банату. Студирао је у Београду и Букурешту, а био је и уредник издавачког предузећа НОЛИТ. Умро је у Београду 1992. године.
Разговори о песничком делу Васка Попе веома дуго су почињали наглашавањем чињенице да је он модерни песник, чиме се, у исти мах, подразумевала чињеница да Попом (и неким другим песницима) у историји наше послератне књижевности почиње нешто што се из ових или оних разлога може сматрати модерним књижевним покретом. То, разуме се, није податак без важности за стицање комплетне представе о овом песнику. Поготову није био без важности у време драматичних естетских (и не само таквих) конфронтација на смени пете и шесте и током шесте деценије века. Ослобођене догматског и нормативног духа, као резултат изванредно значајних промена у нашем друштвеном и политичком животу, уметност у целини и књижевност посебно доживеле су тада неслућен процват оријентација и бујање облика, метода и значења.
Треба, међутим, имати на уму да питање модерности и авангардизма у европској, па и светској, књижевности налаже истицање дистинктивних особености, да се тај феномен у разним књижевностима хронолошки различито ситуира, тумачи на различите начине и одређује различитим особеностима, па би и податак о Попиној модерности имао извесну релативну вредност. Посматрамо ли појаве са наше тадашње ситуације, и уопште, са становишта историје наше поезије, готово сваки елеменат његовог виђења света и стваралачког поступка представља недељиву компоненту једног новог времена и једног новог духа.
Неопходно је нагласити да Васко Попа, као и сваки истински велики песник, на неки начин репрезентује своје време. Међутим, најважније је утврдити у чему је величина и новина Попиног песништва (а прво готово увек подразумева и друго), утврдити како Попа ствара и зашто је то што он ствара у креативном смислу те речи толико значајно и толико добро.

Без обзира назива ли се оно о чему се у њима пише етапама, струјама или таласима, нараштајима или генерацијама, и без обзира на то да ли се спомињу различите или исте „споредне“ струје или „резервне“ генерације, постојеће књижевно-историјске периодизације почивају на четири главне етапе послератне српске поезије. У првој, последњих година пете деценије, упоредо делују егзалтирани песници борбе и обнове и песници елегичног лирског субјективизма, јесењинске тугованке и меланхоличног солипсизма; у другој, првих годниа шесте деценије, као и у претходној, ствара прва послератна генерација песника, али се та етапа обележава и као време победе модерне поезије која би требало да подразумева и потврду једног новог песничког сензибилитета…

Шта све садржи условни и оспоравани појам нови песнички сензибилитет? Под претпоставком да верујемо у промене које се у свету дешавају, вероваћемо да се човек двадесетог столећа креће у битно измењеној инсценацији, да се суочава са историјским, научним, идеолошким, па и егзистенцијалиим проблемима међу којима су неки и фундаментални, да друкчије живи и мисли него, рецимо, човек деветнаестог века и да, дакле, има измењену слику света. Не би требало да будемо далеко од уверења да су се измениле везе између људске индивидуе и средине која се достигнућима науке коренито променила. Ухваћене чулима уметника те промене су неизбежно унеле нове квалитете и релације унутар средстава изражавања.

 Речју, говорећи из овог времена и о свом времену модерни песник говори језиком који му то време намеће, при чему форма није нека датост већ функција значења. Томе треба додати квалитет експеримента тако својствен песничком опредељењу, квалитет трагања за новим облицима песничке сугестивности који је неретко бивао доминантан, па није ни чудо што се модерност веома често тражила и откривала у стилу и форми, у природи песничког језика, више но у предмету којим се песник бавио, у целовитом значењу које је саопштавао.

Сасвим је, међутим, извесно да је у нашим конкретним околностима у времену/ у којем се Васко Попа појавио, таква отпшта платформа врло вероватно живела у свести тзв. модерних песника. Али, подједнако је извесно да је знатно живља била свест о неопходности супротстављања патетичним темама и реторичним методима о неопходности супротставлања свеприсутном и вечно постојећем прототипу нашег псеудоромантичног песника и песништва са пренаглашеном, на себе и ка себи усмереном осећајношћу и о неопходности проширења спектра песничких тема, значења и метода.

Васко Попа је у српску поезију ушао као формиран песник. Чини нам се да је пред собом имао један формулисан песнички програм, да је тај програм стопу по стопу остваривао и проширивао и да га још остварује и проширује. Када он данас спомиње кругове своје поезије, то за нас одиста има вишеструко значење. Реч је, несумњиво, о тематским круговима али, исто тако, и о заокружености и целовитости сваког циклуса и сваке његове књиге. Реч је о способности врсног мајстора да сваком свом песничком микроорганизму удахне живот и животност, али и да га учини целовитим и „завршеним“, о његовој снази да сваком од тих микроорганизама предодреди функцију и дејство у оквирима опсежнијих пројеката, па и у оквирима песничке визије и песништва у целости.

Реч је, очевидно, и о стваралачком методу, о песничкој имагинацији која се у свакој од његових стваралачких сфера остварује особеним уметничким реалностима са сопственим правилима и законима. Поред тога, често помишљамо да се песништво Васка Попе, попут концентричних кругова у води, непрестано проширује захватајући све већа пространства.

Попа, без сумње, шири своју визију са општег човековог положаја у свету, на битне односе којима се тај положај подвргава, а са њих на владајуће принципе читавог небеског пространства. И то ширење концентричних кругова, ма колико свеобухватно изгледало, тек је једна компонента Попиног стваралаштва. Посматрамо ли га као патриотског песника, као песника који је у тој сфери нашег певања извео читаву једну малу методолошку револуцију, концентрични кругови његове поезије крећу се обрнутим смером — ка почетку, ка искону, ка самим изворима нашег националног духовног искуства.

Васко Попа је досад објавио седам књига песама. Хронолошки редослед по којем су објављиване не би, може бити, у читаоцу произвео утисак о таквој организацији јер је песник, сасвим разумљиво, стварао по својим унутрашњим императивима, по законима сопствених подстицаја. Та организација ксристализује се, међутим, у нашој свести упоредо са нашим напором да песника доживимо у целости, да се саобразимо са његовим методом, са његовом песничком визијом. Он нам се тад „отвара“, тад утврђујемо место појединих његових тема и значења, функцију извесних мањих пројеката, схватамо да се нешто започето, рецимо, у другој књизи, значењем проширује у четвртој, а потпуно се „заокружује“ у петој итд.

У сваком случају, да би се Попином делу правилно приступало мислим да је неопходно у свести имати неке опште одредбе његовог метода:

1. своју преносну моћ Попини поетски „пејзажи“, „пројекти“, „кругови“, или како нам већ драго, дугују искључиво својој целовитости, у њима делују сви елементи песникове фикције јер је сви и одређују, па стога не треба тражити значења појединих вербалних комбинација већ откривати принципе и разлоге живота и животности;

2. Попин је песнички језик несумњиво крајње кондензован и, у једном историјскојм смислу, одиста револуционаран, али његов „аскетски“ језик, његова „уздржана“ синтакса не остварују животност његових уметничких реалности зато што су такви какви су (аскетски и уздржани), већ стога што песник језик напиње значењем, неслућено га екстензивира, на имагитативан начин уграђује животне релације у аскетски једноставне поредмете;

3. релевантност Попиног мишљења — иако не треба на рачун његовог мишљења, мисаоности и дискурзивности запостављати његову изузетну способност да створи особени живот и да га дочарава — пре свега проналазимо у његовој општости, у снази уопштавања песничког мишљења, у способности да се појаве сагледавају у њиховој крајњој кондензованости и суштаствености;

4. одговарајући себи на постављено питање какав је поступак у појединим Попиним циклусима сагледаћемо и оно шта се њима саопштава, али пуну меру одговора на питање какав је тај поступак добићемо тек ако покушамо да одговоримо зашто је песнички предмет у појединим циклусима или књигама баш такав какав је.

Својом првом збирком Кора (1953) Васко Попа је у послератну српску поезију увео трауматизовану личност свог времена кроз чију су се психу преламали апокалиптични историјски судари, националне катастрофе, политички обрти. Управљајући своје светло на јединку, Попин језик песничких слика је дотад неслућеном сугестивношћу изразио унутарњи, психички профил те јединке и елементе спољашње, опште ситуације који су тај профил формирали. У исти мах, пред нама је човек (у циклусу „Опседнута ведрина“) који је напустио границе времена и простора, хумано биће од искони до данас суочено са силама које му као једину могућност опстанка остављају активистички принцип. То нису никакве натприродне силе, већ оне одувек својствене природи људског бића, својствене природи живота уопште. Попа слика вечним тензијама растрзану личност („Разговор“), историјским апокалипсама препуштену, на језиву усамљеност предодређену. Али, и човека који се не да заварати, који брани свој положај у свету, који се таквој једној цикличној игри супротставља способношћу да схвати њен претећи смисао, сопственим интегритетом („Познанство“).

Представљајући у циклусу „Далеко у нама“ свест бића које покушава да се отме опсесији коју је рат створио у њему, да је замени снагом љубави, Попа спомиње „непозвано, страно присуство“. Иако га песник уводи у своју песму нечујно, као „трећу сенку у нашој измишљеној шетњи“, оно је за нас опипљива стварност, оно дејствује веома драматично. Ми чујемо језиви звук „безобзирних тестера“ које прете идиличним тренуцима, видимо „невидљиву решетку“ која се испречила између заљубљених, осећамо да је ваздух којим се они крећу „непроходан“.

Песник, очевидно, рачуна са активизацијом комплетног читаочевог сензибилитета, а његов кондензовани језик оживотворава присуство рата семантички, може бити, и посредно, али зато емоционално савршено непосредно. Његове су слике употребљене строго функционално, подвргнуте су песниковој замисли, његовом централном доживљају. „Вече“ које „нас под пазухом носи“, „киша“ која „пада на колена“, „дворишта“ која „излазе из капија“ и сличне слике нису намењене да делују шокантно, већ су део песниковог доживљаја помереног света у помереном времену у коме је човек препуштен беспућима, а комуникације са окружујућим животом прекинуте.

Можда најрадикалније освежење нашим тадањим поетским преокупацијама донели су циклуси „Предели“ и „Списак“ (у вези са овим циклусима треба нагласити да је Попа песник који строго води рачуна не само о распореду песама у појединачним циклусима, већ и о распореду циклуса у збирци, да је, дакле, песник који рачуна са значењем контекста унутар циклуса па и између њих; стога нам и не изгледа чудно, нити мислимо да је ствар произвољних промена то што он у новим издањима својих збирки мења распоред циклуса; ако су, на пример, у првом издању Коре циклуси „Предели“ и „Списак“ долазили после уводног циклуса „Далеко у нама“, који је попут пролога и експозиције на сцену довео конкретну, актуелну ситуацију — психозу рата — онда је тражење једне нове реалности у „Пределима“ и „Списку“ непосредна последица односа према тој актуелности; у новим издањима ту уводну ситуацију квалификује битно другачији циклус „Опседнута ведрина“, па и ова два циклуса, долазећи после њега, мењају значење и доимају се као уступање пред једном далеко универзалнијом ситуацијом, временским међама неомеђеном и тако добијају дубљу димензију).

Песник је у тим циклусима одиста креирао нову стварност, отворио је и проширио границе поетског, удахнуо предметној стварности емоционални и духовни живот, најпростију и најсвакодневнију честицу природе претворио у сцену на којој живот игра своју сложену, драматичну и, чак, хуморну игру, потврдио је исконску, орфејску песничку моћ да себи подвргне природу и не само њу.

Нема предмета који не би могао постати поезија и нема области које су недокучиве песничкој речи. Чак и уздах, рецимо („У уздаху“), тај толико експлоатисани израз пренаглашене осећајности, сам собом је постао песнички предмет.

Сугестивна моћ Попиних слика — које људски уздах дочаравају као друмове из дубине душе“ окружене мртвом, окопнелом природом, природом у којој је убијена плодност — веома убедљиво квалификује емоционалну температуру уздаха. Она отвара нове видике у песничком доживљају света, видике до којих долази заобилажењем неприродно интензивираног тона и гломазне вербалне апаратуре. Попа види свет и његове појаве у покрету, у вечој динамици, јер једна статична ситуација не би могла да обухвати прошлост, садашњост и будућност, да изрази судбину предмета у песми и да, у исти мах, тако оскудним средствима обелодани песников емоционални однос према њему „Коњ“).

Упитаћемо се, сва је прилика, зашто је песник у пепељари, на столу, на чивилуку, у забораву, у осмеху итд., откривао и стварао читаве пределе и зашто је патки, магарцу, кестену, маховини, столици итд., даровао живог људског духа и емоција и откривао њихову судбину? Ако не и потпун одговор, а оно свакако довољно добар да нас може усмерити ка суштини проблема можемо наћи у поетским прозама „Друштво предмета“ његове друге књиге Непочин поље (прво издање).
Говорећи о предметима, веома широко схваћеним, који данас владају човеком, намећу му технократски начин мишљења и осећања а измишљени су да би олакшали живот, песник каже:

„… Измишљам их изнова, увек с истом надом и увек друкчије. И чини ми се да никада нећу престати с тим послом коме не видим краја. Никако да ти предмети буду оно што ја хоћу: чисти и одани облици мога немира, мога умора, мога сна. Да буду само то и ништа друго. Доста ми је бдења над изненађењима у самоме себи да бих могао стално бдети и над онима које предмети у себи крију. Поткресаћу их, заокруглићу их, дотераћу ја њих. Ко шкољке да се отварају мојој самоћи, ко таласи да се прилагођавају моме положају, ко алге да одговарају на моје покрете!“ 

1357 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас