По завршетку великог војног маневра код Тарчина, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник – Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево

feljt-posle-atentata_620x0

По завршетку великог војног маневра код Тарчина, југозападно од Сарајева, 26. и 27. јуна 1914. године, у коме су учествовали 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус, под заповедништвом војног гувернера у Босни и Херцеговини Франза Потиорека, аустроугарски престолонаследник надвојвода Фрањо Фердинанд је сутрадан, на православни празник – Видовдан, стигао у службену посету у Сарајево. Вече пре тога, високи гост из Беча, са супругом Софијом, провео је готово сат, на Илиџи у шетњи, успркос кишном времену. На ивици шуме, која се простирала дуж стазе којом су шетали, играло се неколико младунчади медведа, који су посебна доведена за ову прилику. Сутрадан, специјални дворски воз, у коме су надвојвода и његова супруга Софија вон Хохенберг, са 17 минута закашњења напушта Илиџу и стиже у 10.07 у Филиповића касарну, где их је чекала колона аутомобила за планирану вожњу градом. Дан је био сунчан, потпуно супротно од временских услова који су их дочекали на Илиџи.

Поред званичника Аустроугарске монархије, ову “историјску” посету са нестрпљењем ишчекивали су и поједини чланови организације “Млада Босна”. На челу колене, како то и данас бива, био је аутомобил са полицијом, у другом су били сарајевски градоначелник Фехим-ефендија Чурчић и повереник владе и начелник полиције др Едмунд Герде. У трећем аутомобилу, с бројем таблице А III-118 налазио се Фердинанд са супругом, земаљски владар – инспектор војске Оскар Потиорек, шеф дворске коморе Густав Шнеиберг и надвојводин ађутант. Затим су ишла четири возила у којима је била уобичајна пратња. Кров надвојводиног аутомобила био је спуштен како би окупљена маса света могла што боље да види угледне госте. Ту идилу прекинули су бомба Недељка Чабриновића, низводно од моста Ћумурије, и нешто касније меци Гаврила Принципа. Смртоносни хитац погодио је надвојводу Фердинанда у врат. У намери да пуца у Потиорека, Принцип погађа и престолонаследникову супругу. Возач је брзо реаговао. Возећи уназад преко моста прешао је на другу страну обале и брзо стигао до гувернерове резиденције. Али било је прекасно. Најпре је преминула војвоткиња, а потом и надвојвода. Вест о атентату убрзо се проширила по Европи и свету.

У Загребу се за догађај у Сарајеву сазнало око 13 сати. Одмах су отказане све прославе и концерти, а биоскопи затворени. Тробојнице, којима су биле искићене улице, јер се очекивао долазак делегације ријечких Хрвата, замењене су црним заставама. Убрзо, у центру града почела је да се слива гомила народа који је узвикиво антисрпске пароле: “Доље Срби”, “Доље српске слуге”, “На вјешала велеиздајници”! На вандалски, осветнички пир није се дуго чекало. Прва на удару је била Српска банка, једна од најугледнијих финансијских институција у Хрватској, чији су власници и акционари били углавном Срби. Демолиране су све просторије и претучени сви затечени службеници. Затим је уследила провала у просторије патриотског друштва “Српски соко”, али разбеснеле “осветнике” овде је чекало непријатно изненађење. Дочекали су их спремни соколаши и избацили на улицу. У овом крвожедном налету није поштеђена ни редакција српског листа “Новости”. Највеће разарање је доживела православна црква у самом центру града, у којој је разуларена гомила уништила све што јој је дошло у руке.

[quote]СРБИ СУ ЉУТЕ ЗМИЈЕ Лист Хрватске странке права “Хрватска” 29. јуна на ударној страни доноси текст следеће садржине: “Убојицо, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га је вјетар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролиева крв. Срби су љуте змије од којих си тек сигуран онда, када им сатареш главу.” Хрватска тражи и изгон Срба из државе. “Народ навиешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине.”[/quote]

На Јелачићевом тргу организован је велики митинг на којем је, говорио и један од најзагриженијих србофоба – франковац Љубомир Маштровић, који је позвао на освету аустроугарског престолонаследника: “Овај грозни чин је плод великосрпске пропаганде”, рекао је Маштровић, “а изведоше га Срби, и то на Видовдан! Видовдан је дан српске освете, а од данас нек буде и дан освете наше, јер тко се не освети тај се не посвети… и ми ћемо се тог држати, осветит ћемо хрватског престолонасљедника, осветит ћемо Хрватску”.

Сутрадан у режији Хрватске странка права (франковаца) организоване су нове велике антисрпске демонстрације. Демонстранти су се окупили пред управом листа “Хрватска” у Гундулићевој улици, одакле су кренули градом узвикујући “Доле Срби! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле Убице! Напоље из Загреба! Идите у Београд! Доле краљ Петар!” О новом рушилачком походу, сутрадан, у листу “Обзор”писало је: “Изгледа да је вођа франковачке руље која је пљачкала и демолирала дућане Срба у Загребу, био заступник Странке права Ивица Франк, који је с подножја Јелачићевог споменика харангирао масу позивајући на нереде и пљачку (…) те јавно позивајући да се с вјешањима има почети од саборског председника Богдана Медаковића (оца академика Дејана Медаковића оп. аутора). (…) те да је јуче у Сарајеву убијен једини узданица Хрвата.”

О тим данима и укупној атмосфери у Згребу занимљиво сведочење је оставио и др Иван Рибар, иначе отац легендарног секретара СКОЈ-а Лоле Рибара и први председник Скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,а потом и први председник АВНОЈ-а. У то време он је био посланик Хрватско-српске коалиције у Сабору. У књизи “Политички записи” пише: “И опет настаје франковачки терор. Напади на живот и имовину Срба, као и Хрвата који су ишли заједно са Србима, опет почињу. Поновно се организирају франковачке банде, које врше денунцијације и погроме.”

Месец дана касније, 27. јула 1914. када је Аустроугарска објавила рат Србији др Рибар такође бележи: “Гледао сам призор у Загребу на Јелачићевом тргу, на дан објаве рата, како франковачке банде пале дућански намјештај из српских трговина, пошто су прије тога сву робу опљачкале. Око велике ватре стоје франковци пјевајући царску химну и кличући: Смрт Србима. Франковци су тада потпуно онемогућили и рад хрватског Сабора својим најпогрднијим псовкама и увредама оптужујући вођство Коалиције за издају земље“.

Хушкачку атмосферу пос­ле атентата посебно је подизало гласило Хрватске странке права “Хрватска”, која је из дана у дан позивала на обрачун са Србима велеиздајницима. На насловној страни, 29. јуна, отворено позивају на линч: “У нашем кругу, нашем тијелу налази се сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима се морамо једном за увијек обрачунати и уништит их. То нек нам буде од данас циљ.” У истом броју, такође, пише: “Оба злочинца су фанатични Срби”, они су “синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући, да ће тиме застрашити хрватски народ”.

Извор

1161 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас