Свет је угледала 12. јула 1828. године, у бечком предграђу Ландштрасе, као седмо дете оца Вука Стефановића Караџића и мајке Ане. Расла је у крају ситних трговаца и занатлија, у породици где је смрт харала, и где се често преплитала радост рађања и жалост умирања.

Од малих ногу се одликовала бистрином. Била је миљеница и родитеља и многобројних пријатеља куће. Јернеј Копитар, високи дворски цензор, називао је „циганчицом“, алудирајући на њену тамну пут. Брижни отац је желео да јој пружи све најбоље. Колико се могло у доба великог сиромаштва. „Много је тога себи закидао, писала је она касније, само да би ми пружио завидно образовање“. Учила је Мина језике, волела је музику, а сликарство је учила код великих мајстора кичице. Волела је портрете. Из њеног сликарског опуса је остало педесетак радова, а најчешћи мотив су били ликови родитеља, рођака, пријатеља. Историчари уметности су касније оценили да је њен развој ишао линијом сазревања. Али није сазрела. Породичне трагедије и бројне невоље су допринеле да се заувек мане сликарства, своје велике љубави.

Мина Вукомановић Караџић је иза себе оставила и бројне стихове и преводе. Говорила је више језика, волела је поезију, пуно је писала, још више читала. Стихови су јој били љубавни, родољубиви, кадкад тужни, често болећиви:

„Сећај ме се! Али не…
радије ме заборави,
Биће то боље за нас обоје;
Сан је био леп… прекриј га велом,
Заборави ме одважно —
али не — сећај ме се.“

Оцу је помагала у сређивању приповедака и народних песама. Захваљујући знању језика, много тога је превела и на наш језик, који је и сама научила тек у петнаестој години. Најлепше године живота је провела у родитељском дому. Касније су је, нажалост, пратиле само несреће, жалости и патње.
Мину су многи волели, али је и сама волела. Остала је недовршена романса са Бранком Радичевићем, али се без очевог благослова није могло. Није Вук имао ништа против Бранка, али му је, очигледно, било „преко главе“ и песника и поезије, а највише беспарице која их је пратила. Тридесет година је имала када се у мају, 1858. године, у Саборној цркви у Београду венчала са Алексом Вукомановићем, братанцом кнегиње Љубице. Волела је Мина овог образованог Шумадинца, волела је да слуше његове рецитације, волела је да га гледа док је водио своје озбиљне дебате. Због љубави је прешла у православље и добила име Милица. Алекса је био професор Универзитета, учен човек, али нажалост болешљив. Због изгубљеног вида у левом оку, често је морао на лечење у иностранство. Мина је вазда била уз њега, прикупљајући новац за његово лечење. Годину дана након венчања је добила сина првенца и највећу радост — Јанка, али срећа није дуго трајала. Свега неколико месеци након рођења сина, иста звона која су најавила њено венчање поново су забрујала да огласе смрт њеног мужа. Мина је остала самохрана мајка са сином у наручју.

О својој тузи и усахлим сузама често је писала у свом дневника, али и о брижним родитељима који су желели да јој угоде и ублаже њене патње. Јанко је растао и временом стасао у лепог и здравог момка. Али несреће су се низале. Најпре је, 1864. године, сахранила оца, а дванаест година касније и мајку. А онда следи најгоре. У мају, 1877. године, у својој деветнаестој године од туберколозе умире и Јанко.

Уметничка душа више није имала суза. Повукла се у осаму која ће је пратити до краја живота. У гроб је однела сећања на Вука, Бранка, бројне пријатеље, велике Србе који су долазили у дом Караџића. Умрла је 12. јуна 1894. године, од запаљења бубрега. Са душом се растала у свом дому у Бечу. О државном трошку су посмртни остаци пренети у Београд, на Старо ташмајданско гробље. Приликом премештања гробља, 1905. године, земни остаци несрећне жене су, заједно са мужом и сином, пренета у цркву на Савинцу, задужбини Вукомановића. А само место, игром случаја, знатно пре њеног рођења, описао је у својим забелешкама и њен отац: „Место питомине, дивне природе, високог дрвећа“. Ни слутио није да ће његовој љубимици Минки, баш та питомина Шумадије бити вечни починак.

Многи савременици су Мини замерили што као Вукова наследница, у чијој заоставштини је остало пуно радова, није посветила више пажње и труда да се ови списи среде. Међутим, после толико трагедија и жалости, Мина, очигледно, више није имала снаге. Остао је, међутим, један споменар који је, како је сама записала, добила од неког очевог пријатеља на Бадни дан.
Ово „хранилиште“ њене интиме својеврсни је, заправо, био део Минине биографије. У њему су не само њени записи, већ и речи бројних њених и очевих пријатеља. У споменару је и Бранко Радичевић забележио и своју познату песму „Певам дању, певам ноћу“. Песму посвећену управо Мини Караџић.

 

1441 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас