Владислав Петковић Дис (1880-1917) заузима истакнуто место у српској поезији 20.века и готово је незаобилазно име сваког антологичара. Дис, девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић, рођен је 27. фебруара 1880. године према старом календару, односно 12. марта по новом у Заблаћу код Чачка.

Димитрије Петковић, Дисов отац, доселио се средином 19. века из околине Куманова иу Заблаћу је држао механу. Владислав је завршио основну школу у родном Заблаћу и првих шест разреда гимназије у Чачку, да би 1897. године уписао седми разред гимназије у Зајечару. Гимназију не успева да заврши јер није положио завршни испит зрелости, али то није била препрека да ради као привремени учитељ у селу Пржити крај Зајечара школске 1901/1902. године. Из Пржите 1903. године прелази у Београд, где почиње да објављује прве песме у часописима Српски књижевни гласник, Нова искра, Бранково коло, под псеудонимом Дис (средњи слог имена). Дис је своје песничко надахнуће и потпору пронашао у боемским круговима око Скадарлије, који су представљали сушту супротност академској и професорској елити око Кнез-Михаилове улице.

Савременици су га запамтили као младог, анемичног и нервозног човека, који је био танких нерава и занесеног погледа. Дис се најчешће кретао у друштву Симе Пандуровића, Антуна Густава Матоша, Милана Симића, Луке Смодлаке. За Владислава Петковића Диса посебно је значајна 1911. година, када је из штампе изашла збирка Утопљене душе, коју је песник објавио о свом трошку. Књига и Дисова поезија изузетно су лоше прошли у критици Јована Скерлића, али је било и других мишљења. Дис је веома ценио своју књигу, која га је уврстила у сам врх српског модерног песништва.

Исте године жени се Христином (Тинко) Павловић у Београду, а пре тога су морали да позајме венчани прстен од случајне пролазнице код цркве Светог Марка. У браку су имали двоје деце, Гордану и Мутимира. Српска краљевска академија Дису је 1913. године доделила годишњу награду за сиромашне писце. Та је година била веома тешка за породицу Петковић, али Дис успева исте године да објави своју другу збирку песама Ми чекамо цара, такође као ауторско издање. Издање је поновљено 1914. године. Песме ове збирке су надахнуте патриотизмом и Балканским ратовима, у којима песник није учествовао; пријавио се као добровољац, али је одбијен због слабог здравља.

Први светски рат провео је на месту ратног дописника Браничевског одреда; преживео је повлачење преко Албаније, долазак на Крф, одакле одлази у Француску марта 1916. године. У Француској је написао Недовршене песме, које ће 1916. објавити Српске новине на Крфу. Боравак у Паризу у јесен 1916. године Дису доноси здравствене проблеме.

Страшне 1915. године, песник оставља породицу у Чачку ис војском, преко Албаније стиже на Крф. А одатле, где је опуномоћио једног пријатеља да његовој породици шаље новац, с групом српских интелектуалаца одлази у Француску, у нормандијски место Пти-Дал, већ начет туберкулозом, болешћу многих српских песника.

Каснија сведочења говоре да је тамо, углавном, био сам, ћутљив и замишљен, и да, ако је иговорио, говорио породици, бринуо за њих, очајан, сиромашан, болестан. А када је у јесен 1916. добио писмо од своје супруге у којем га она извештава да није примала новац који је он слао, Дис је био више него обезнађен. Жена и деца му гладују, а он не може да им помогне. Наиме, пријетељ са Крфа је његов новац трошио по острвским кафанама, и песник, у тешкој депресији одлучује да крене на Крф. Пред само укрцавање на брод у Марсеју пише жени: „Путујем данас. Да се опростимо … Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“

Песник слутњи ће једном свом пријатељу, пред сам одлазак из Француске, написати како се „у сну борио са великим таласима воде“.

Бела раскошна лађа „Италија“ са три палубе мирно је секла таласе Тарантског залива. Подигла је сидро у Галипољу и хитала према Крфу. Пред зору 17. маја 1917. међу реткима који су на палубама ишчекивали нови дан, био је и витак човек са наочарима, разбарушене косе и растрешених бркова. Највећи део пута је и иначе проводио на палуби, ћутљив и замишљен, загледан у пучину пред собом.
Тишину праскозорја, коју није нарушавало ни уједначено брујање мотора, изненада је пресекао јаук бродске сирене за узбуну. Један, други, трећи. Посада је приметила перископ немачке подморнице како се изокола, вребајући најбољи положај, приближава лађи. И пре него што је торпедо стигао свој циљ, морнари су, у немоћном ишчекивању, посматрали његов бели траг испод саме површине воде како се приближава путничком броду.
Ударац је био страховит. Лађа је поскочила попут рањеног ждрепца. У њеној утроби настао је хаос. Буновни путници су истрчавали из својих кабина уз паничну вриску и јурњаву. Морнари су добацивали појасеве за спасавање и покушавали да спусте чамце у море. Тамне силуете перископа немачке подморнице више није било.
Једини човек који је у том хаосу остао прибран, потврдиће касније неки од малобројних преживелих, мирно је скинуо наочаре и ставио их у џеп. Онда је помагао морнарима да у чамце прво стрпају децу и жене. Лађа је муњевито тонула. Ушао је међу последњима у последњи чамац, препун као и претходни. Било је, међутим, касно. Страшан вртлог који је пароброд створио у тренутку када је потонуо, повукао је са собом и чамац. Два дана после потапања „Италије“, извучено је тело песника иу џеповима су му само нађене склопљене наочаре и драхма и по.

Када се рат завршио, његова жена Христина сматрала је да као жена српског песника и курира Министарства просвете има право на пензију. И док је чекала да се молби удовољи, задесила ју је нова трагедија. Њихова ћерка Гордана умрла је од опекотина у пожару изазавана несрећним околностима. Нови ударац судбине уследио је годинама касније. Њихов син Мутимир нестао је без трага као припадник јединица Драже Михаиловића. Жена чије је срце препукло три пута, поживела је сама још неколико година док се није упокојила у миру и срећи што ће отићи својој небеској породици.Да је поживео, српско песничко наслеђе било би богатије. Али, није стигао да напише више. Песник који је прешао Албанију, преживео глад, несрећу, метке и рат, утопио се у Јонском мору.Имао је 37 година. Утопљена душа. Ваљда спава са очима изнад сваког зла.

Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.

Књигу „Утопљене душе“ Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“. Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.

Збирка поезије „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други пјесници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“.

841 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас