Рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво дете Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније свештеника у цркви Светог Марка у Београду и дворског свештеника обеју династија. Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова а из поштовања према Војиславу Илићу своме имену придодао је Млађи.
Школовао се у родном селу, у Пожаревцу и Београду где је завршио Правни факултет на Великој школи 1903. године. Службовао је у својству судског писара у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу, Ћуприји. За секретара Апелационог суда у Београду постављен је 1919. године. Од 1920. радио је као инспектор у Министарству правде до пензионисања.

Много упоређиван са Змајем, био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља.

Војислав Илић Млађи, песничка душа, преводима бисера светског песништва, приближио је Србији Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. Његови стихови уклесани су у камен величанственог маузолеја на српском гробљу Зејтинлик у Солуну.Писао је родољубиве, краљевске, религиозне и љубавне стихове. Били су снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, тако да су комунистички властодршци, 1945. године, одлучили да протерају Илићеву реч из српске књижевности.

Стварао је и песме радости и заноса, очаран природом. Мање је можда познато да је написао и један надахнути текст о великом научнику Михаилу Пупину, а није заборавио ни свог учитеља Тасу коме је за Спомен књигу захвалних ученика написао јубиларни поздрав. Многе песме Илића Млађег нашле су своје место у антологијама поезије.
Умро је 1944. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Награда Војислав Илић Млађи, додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику.

1116 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас