(Тршић, 06.11.1787 — Беч, 07.02.1864)
Вук Стефановић Караџић родио се 26. октобра 1787. године у селу Тршићу, у Јадру, недалеко од Лознице. Вукови преци су досељеници из Дробњака у Црној Гори, и у Србију су дошли средином XVIII века, после аустријско-турског рата (1737—1739).
Основну писменост Вук је с тешком муком стекао: нешто га је њој учио рођак Јевто Савић-Чотрић, нешто је учио сам чувајући козе и питајући пролазнике који би понешто знали, затим нешто у Лозници, када се 1795. године у њој отворила школа, и најзад у манастиру Троноши, где није бог-зна шта научио. Учећи тако, више самоучки, Вук је научио да чита и пише и савладао, тако рећи, сву „науку“ која се у то време могла стећи у поробљеној Србији. У Тршићу је Вук остао све до устанка 1804. године. Чим је букнуо устанак, Вук се придружује устаницима, и најпре је био писар код хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије, који је био подигао Јадар и Рађевину на устанак. У јесен 1804. године Вук одлази из Србије у Сремске Карловце с намером да се упише у гимназију, али је претходно учио тамо нешто основне школе; у гимназију га нису примили јер је био престар — било му је тада деветнаест година. Када је одбијен, Вук, жељан науке, одлази 1806. године у Петрињу, у Хрватску, да учи немачки језик. С јесени 1807. године враћа се у Србију; најпре је писар код Јакова Ненадовића, главног устаничког старешине западне Србије, а затим писар у Правитељствујушчем совјету.
Тада се, 1808. године, када је Доситеј отворио Велику школу у Београду, и Вук уписује у њу. Те исте године оболи од костобоље, и 1809. и 1810. године лечи се по разним лековитим бањама. Нога му је остала укочена, и 1810. године Вук се враћа у Београд сакат, са штулом. У Београду је најпре учитељ у основној школи, а потом одлази у источну Србију, где је вршио разне дужности, и једно време био код Хајдук-Вељка Петровића. Тамо је остао све до слома устанка. У јесен 1813. године Вук је прешао у Аустрију, као и многи виђени људи из устанка. Крајем 1813. године стиже у Беч и ту се у децембру упознаје са тада познатим словенским филологом Јернејем Копитаром.

Повод за познанство био је један Вуков чланак о паду Србије 1813, намењен Новинама сербским, које су те године почеле да излазе у Бечу. Чланак је морао пре објављивања проћи кроз аустријску цензуру, а цензор за све словенске ствари био је Копитар. Он је у писцу овога чланка одмах уочио одличног зналца српског народног језика и из тог научног интереса зажелео да се упозна са Вуком. Вуково познанство с Копитаром је од историјског значаја. Њихово нераскидљиво и драгоцено пријатељство траје све до смрти Копитарове. Вуку је Копитар много помогао у његовом раду саветима, а понекад и личним учешћем. „Уосталом, главни узрок што сам ја списатељ — вели на једном месту Вук о својим везама с Копитаром — остаће увек Копитар. У том погледу ја сам њему обавезан ако не за све, а оно за много, врло много…“

Од познанства с Копитаром, тј. 1813. године, почиње Вуков рад на књизи. Копитар, који је био веома учен човек и имао научни ауторитет, давао је у почетку Вуку идеје, а Вук је те идеје приводио у дело. Тако је, по Копитаровом савету и упутству, започео бележење народних песама, и одмах у почетку 1814. године издао прву збирку народних песама: Малу простонародну славено-сербску песнарицу; исте те године, опет по упутству и савету Копитареву, написао је и штампао прву граматику нашег језика: Писменицу сербскога језика. Тим првим делима: првим, из области прикупљања народнога блага, и другим, из области науке о језику, Вук је ударио темеље целокупном свом доцнијем раду, и те две научне области остаће целог његовог живота у средишту његовог научног интересовања. Првом својом збирком народних песама Вук ће ослободити нашу књижевност јаловог епигонства и створиће животворне изворе за њену оригиналност и процват, а првом својом граматиком започеће историјску борбу за права народнога језика у књижевности и за национални васкрс српскога народа.

Када је 1815. године издао и другу збирку народних песама са најлепшим нашим песмама, забележеним овога пута од најчувенијих српских гуслара, Филипа Вишњића и Тешана Подруговића, Вук се афирмише као књижевник и већ почиње да посвећује пажњу и тадашњем нашем књижевном стварању. Те исте године објављује он и своју прву критику на дело најчувенијег тадашњег нашег књижевника Милована Видаковића, Рецензију о књизи зовомој Усамљени јуноша. Отприлике те године Вук започиње и рад на прикупљању грађе за своје најзначајније дело у области науке о језику, Српски рјечник, чије је прво издање, заједно са прерађеном ранијом граматиком српскога језика, издао 1818. године. Тај свој Српскк рјечник Вук је штампао новим правописом и отада се његова борба за народни језик све више заоштрава.

Године 1818. почињу и Вукова путовања и странствовања по свету. Те године одлази Вук у Русију књижевним послом, стиче тамо везе, добија нешто помоћи за свој будући рад. Средином 1820. године прелази у Србију код кнеза Милоша, али у њој није дуго остао. Од године 1821. до 1827. Вук углавном припрема нова издања народних песама, штампа збирку народних приповедака (1821), мисли да штампа грађу за савремену историју Србије, објављује три збирке народних песама, стиче нова познанства и ствара пријатељске и научне везе са тада највиђенијим људима у Немачкој. Док је боравио у Лајпцигу ради штампања народних песама, уписао се на тамошњи филозофски факултет. У то време Вук почиње и са издавањем свог познатог алманаха Данице (1826—1829, 1834), у којој је објавио велики број радова из области науке о језику и из историје. Ту је објавио и највећи број својих историјских списа.

Тих година Вук је у најтежим материјалним приликама. Године 1825. пише он једно очајничко писмо свом пријатељу, књижевнику Лукијану Мушицком: „Не могу вам казати — вели он — у каквој сам ја сада невољи. Вјерујте ми да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а камоли печенице! Мислећи који је онда дан и гледајући на дјецу моју, плакао сам као лудо дијете. Све што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не знам што ћу чинити с женом и троје нејаке дјеце. Зимско доба, а дрва нема, хљеба нема, а новаца нема! Ја једнако мислим да сам боље што заслужио, и да ће срамота бити народу српском што ја овако живим…“ Године 1826, на заузимање Копитарово и још неких пријатеља, Вук добија руску пензију и његове се материјалне прилике нешто побољшавају. Од године 1826. до 1828, када је прешао у Србију, Вук се углавном бави прикупљањем и издавањем историјске грађе. Тако је 1828. године објавио монографију о кнезу Милошу (Милош Обреновић, књаз српски) и дао познатом немачком историчару Леополду Ранкеу грађу из историје српског устанка, коју је овај употребио за своје научно историјско дело Die serbische Revolution   (1829).

Прешавши у Србију 1828. године, Вук је мислио да ту, у непосредном додиру са народом, развије свој научни рад и да утиче на културно уздизање Србије. Он је у Србију дошао са читавим једним просветно-културним програмом. Али је ту наишао на велике сметње и интриге, за које је крива углавном најближа околина кнеза Милоша, тако да је априла 1832. године морао побећи из Србије. У свом чувеном Писму кнезу Милошу из те године овоме је рекао праву истину о стању у Србији и о њему као владаоцу и човеку.

За време боравка у Србији, од 1828. до 1832. године, Вук није штампао ниједно своје дело. Тек је 1833. изашла четврта књига његових народних песама. Те године упознаје се у Бечу са младим Његошем, који је ту на пропутовању из Црне Горе за Русију. Године 1835. Вук путује преко Хрватске у Црну Гору и тамо, на Цетињу, штампа своју збирку пословица. Ту је прикупио и грађу за живот и обичаје у Црној Гори, коју ће 1837. године објавити на немачком језику под насловом Монтенегро унд Монтенегринер (Црна Гора и Црногорци). Од 1837. до 1839. године Вук путује по Хрватској, Славонији, Далмацији и сакупља народне песме. Године 1837. започиње он своју десетогодишњу научну полемику са својим противником др Јованом Хаџићем, у књижевности познатим под књижевним именом Милош Светић. Та полемика окончана је Вуковом победом 1847. године, када је добила и свој научни епилог књигом Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис и Вуковим преводом Новог завета.

Вуков научни рад после 1847. године свео се углавном на проширивање посла око систематског сакупљања и издавања народних песама и народних умотворина уопште, и на сакупљање грађе за речник и издавање речника (Српски рјечник, Беч 1852), на описивање народног живота и обичаја (Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, 1849) и објављивање историјских списа из савремене српске историје. После 1847. године он и даље предузима путовања по нашим крајевима; затим путује у Трст, Берлин, Загреб, па онда опет по Далмацији, Црној Гори и Далмацији, Славонији и Србији. По измирењу са кнезом Милошем чешће је долазио у Србију. Године 1863. свечано је прослављена педесетогодишњица његовог неуморног научног и националног рада, чиме је Вук добио пуно признање и дочекао да за живота види потпуну победу својих идеја, за чије се остварење борио скоро равно педесет година.

У знак признања за свој рад Вук је био биран за дописног или почасног члана многих европских научних друштава и академија, па му је један немачки универзитет доделио и диплому почасног доктора.

Иако изморен радом, старошћу и болешћу, Вук је непрестано био у послу, није се предавао старости и болести „еда би се јоште шта отело од смрти“. Умро је у Бечу 7. фебруара 1864. године, а кости су му пренете у Београд 20. септембра 1897. године и сахрањене пред београдском Саборном црквом поред Доситејевих костију.

 Вукова борба око књижевног језика и правописа

Какав је то неред у нашој књижевности који је требало Вук Караџић да уклони? Да ли је у нашој књижевности Караџић представник романтичарског покрета, који је у то време владао у Европи и који је дошао иза рационализма? Нема никакве сумње да је романтичарски покрет помогао Вуку. Народне песме, које је, већ у првом времену свога рада, издао, иако нису биле најбоље од онога што је он у том правцу дао, привукле су пажњу образоване Европе. И Гримово, и Фатерово, па чак и Гетеово пријатељство, да о другоме и не говорим, има се приписати овом покрету. Али Вук Караџић није био романтичар. Он је био реалист. Истина је несумњива да су народне песме и народне умотворине уопште имале велики значај за Вуков рад; оне су показивале необично богатство, гипкост и сјај нашег народног језика. Њихов велики успех свугде у свету — био је за Вука и успех народног језика. Језик тако сјајних споменика, тога вечитог блага нашега народа, био је способан да постане и језиком писане књижевности.

И Караџић је имао право. Има ли сјајнијег почетка за књижевни језик једног народа него да уђе у књижевност онда када је пре тога столећима живео у народној традицији неспречаван и неспутаван ни од кога и био средство да се њиме изнесу умотворине свих родова од ненадмашне лепоте? Ја мислим да су те стране народних умотворина утицале на Вука, а не какво романтичарско одушевљење лепотама живота и рада једног још некултурног света.

Међутим, у књижевности нашој Вукова времена владао је половни језик, на половину народни, а на половину црквенословенски. И Вук је и сам у прво време потпао под његове утицаје, али не толико да се и у првом, историјском делу његову о пропасти Карађорђеве Србије нису могде видети и праве особине народног језика. Копитарова је заслуга била да то покаже Вуку и да му објасни да у српском књижевном језику мора бити само оно што употребљава народ. Вуковој проницљивости, његову природном таленту можемо захвалити што је он то тако брзо и непосредно схватио и почео остваривати. Први испит за то била је прва Пјеснарица, коју је Вук саставио по сећању, и Писменица (граматика), коју је Вук, држећи се Мразовићеве црквенословенске граматике, саставио за наш језик. Иако у тим књигама према поменутом принципу још није било све у реду, оне су показивале да је Караџић изванредно добро схватио свој задатак. Пјеснарица од 1815. године, у којој су биле и песме Тешана Подруговића и Филипа Вишњића, то је још више потврдила.

Ваљало је, дакле, да се прво сам Вук ослободи од црквенословенског језика, па да то затражи и од свих књижевника. На тој основици и отпочиње се борба Вукова са њима. И само се природноме дару Караџићевом може захвалити што је он, само за четири године рада, већ 1818. године, могао да пружи нашој књижевности и граматику (кратку описну граматику: гласове и облике) народног језика који је у књижевност уводио и, у исто време, и речник тога језика.

Граматика је мала и непотпуна, али су у њој побележене главне категорије облика и дата су исцрпна правописна правила; дакле, све што је било потребно за његову реформу. У речнику је дао речи из народа, и то на првом месту из свога краја. Није ни једну реч ставио у речник коју није чуо из народних уста. Обележио је и њихов акценат. Од четири акцента у речнику је употребио свега три. Кратке акценте бележио је једним знаком. То је исправљено тек у другом издању од 1852. године. Оно што се извршило у маломе са Вуком Вук је тражио да се изврши у великоме са свима књижевницима. Исто онако као што се он постарао да се ослободи од оно мало наносних елемената црквенословенског језика који су се били увукли у његов језик, тако је он неодступно тражио да се књижевници ослободе од оног великог броја тих елемената којима је киптео њихов језик, као, нпр., језик романа Милована Видаковића.

У овоме је као у каквом симболу оличен цео Караџићев рад и по суштини и по облику: чист, прави народни језик оног народа који је створио народне умотворине, песме, приповетке, пословице, загонетке и оно мноштво мудрих изрека, у којима је језик као у челику искован.

То је основица Вукова рада. Ако од ње пођемо као од праве базе, ми ћемо лако разумети целокупан Караџићев рад.

Пре свега, имало се потпуно прекинути са дотадашњом књижевношћу, јер у њој није било дела написаних у потпуности таквим народним језиком. И Доситеј, и Рељковић, и Дивковић, и Андрија Качић Миошић нису у свему писали његовим језиком. Зато је он одустао да изда Качића Миошића. Када му је Копитар послао старе лексикографе наше, и Микаљу, и Дела Белу, и Стулића и остале, Вук се њима свакако користио да се подсети на народне речи свога краја (зато је и могао написати свој речник за релативно кратко време од осам до десет месеци), али из њих ниједне речи није узео. Зато је Вук и доцније, полазећи од свога језика и полемишући са В. Бабукићем о Гундулићеву језику, из којега је илирски покрет узимао и облике и речи, сматрао да је и Гундулић грешио као и Милован Видаковић, један зато што је употребљавао облике који више нису били у животу, а други зато што је позајмљивао из црквенословенског језика.

Да је Вук Караџић хтео и могао рећи целу истину, он би рекао: српски књижевни језик почиње одонда када сам се ја потпуно вратио народном језику; све остало не постоји. Ову идеју он је описно износио много пута, и онда када је говорио да је књижевник утолико удаљенији од правог књижевног језика уколико је ученији, а онда када је говорио да свако ко хоће да пише правим књижевним језиком — нека посматра како он пише, и онда када и Доситеја Обрадовића није признавао за оца наше књижевности или народног књижевног језика.

И Вук је имао право. Он је, у ствари, био револуционар, кидао је и са прошлошћу и са књижевношћу свога времена и тражио да се отвори нов, широк и једини пут чистом и правилном народном језику у нашу књижевност.

Тај захтев није било тешко ставити; он није био ни тако нов како су примећивали противници Вукови. Њега је стављао Копитар и другим Србима са којима је долазио у додир. И Доситеј је хтео писати народним језиком. Али је то тешко било остварити. И Вук жртвује цео свој живот да то у потпуности оствари. У томе је и његова снага и његов значај.

Требало, је, пре свега, створити графику (азбуку) и ортографију (правопис) које би му одговарале; затим је ваљало дати што више народних текстова у беспрекорну облику; морало се показати да се тим народним језиком може изнети све што тражи од једног књижевног језика савремена култура; поред тога, ваљало је проучити и законе тога језика и дати његово речничко благо. Вук је тај задатак још заокруглио и додао: познавање народа по обичајима, према географским и статистичким подацима и према историјским догађајима садашњице. На тај начин Вук је већ врло рано, одмах после издавања свога речника, одлучио: да проучи језик нашег народа у потпуности, његов однос према црквеном и старом српскоцрквеном језику, његову традиционалну књижевност у свима облицима (фолклор), да сам ствара књижевна дела у којима ће пружити обрасце књижевног језика за угледање, да проучи етнографију, географију наше земље и савремену историју њену и да да статистичке податке о нашем народу.

На том програму он ради непрекидно. Наша књижевност, националне науке, уређење књижевног језика и правописа постају у правом смислу речи — његова брига и једини циљ његова живота.

Када је Вук рекао да у књижевности треба употребљавати чист народни језик, он сам није знао како је тиме дао широко поље многим лутањима. Истина, он већ у првом издању свога речника износи три наречја нашега језика, херцеговачко, ресавско и сремачко, и мисли да се сва три могу подједнако употребљавати у књижевности. Али је доцније видео да има и других наших наречја и да се у свима њима гласови не изговарају једнако. У исто се време уверио да се некако мора ограничити и употреба различитих облика и неједнакости којих у њима има. Када је у тридесетим годинама прошлога века пропутовао различне земље наше, бележећи у њима језичке разлике, он је, идући у сусрет донекле стварном стању, допустио сам тројаки изговор старога јата—. Све остало — и гласови и облици — морали су бити једнаки, и то онакви какви су били у његовом језику. Те своје захтеве изнео је 1839. године на двадесет пет година после почетка рада. Тиме је Караџић ударио темеље јединству нашег књижевног језика. Истина, морао је допустити тројаки изговор једног звука; али је утолико одлучније тражио да све остало код свих књижевника буде једнако.

И то га није задовољавало. Допуштени тројаки изговор за њега је било извесно демантовање и самога јединства. Зато се трудио да га по сваку цену уклони. 1845. године скупио је уједно своје раније чланке о књижевном језику и правопису и прештампао их онако као што је у трећем раздобљу свога рада чинио и с другим делима својим, додавши им још понешто, под називом: Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије Писма високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу, прослављеноме владици будимскоме, о српскоме правопису, са особитијем додацима о српском језику. Ту је рекао своју пуну мисао. Он је био за то да се јужни (југозападни) изговор узме као једини или обавезни изговор нашег народа у књижевности.

Караџић је још у један мах показао колико му је стало да се наш књижевни језик, како га је он схватио и дефинисао, протегне на цео наш народ. То је познати Књижевни договор у Бечу 1850. год., који су потписали Иван Кукуљевић, др Димитрије Деметар, И. Мажуранић, Вук Стеф. Караџић, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић и Ђ. Даничић, дакле неки од истакнутих у то време представника хрватског, српског и словеначког народа. Караџић је био одређен да напише главна правила за јужно наречје, које овим договором постаје заједнички књижевни језик целога народа. Истина, нити је овим договором нестало екавског изговора из нашег књижевног језика (он се још и данас употребљава у књижевности нашој), нити је хрватски народ прихватио одмах у целини овај договор; то је било тек знатно доцније. Али се из овога види колико је Вуку било стало да се изврши што дубље и што тешње уједињење наших народа у потпуно једнаком и заједничком књижевном језику.—

Како је Караџић стварао изнова, он се морао побринути и о графици: како ће да обележи звуке народног језика, и о ортографији: којих ће се правила у писању држати они који његовим језиком пишу.

Вук сам није могао нарочито истицати овај револуционарни карактер своје реформе, овај фактички прекид и са оним што је било раније и са оним што су писали његови савременици. Да је то могао рећи, било би сасвим јасно зашто је он морао потпуно преуредити и азбуку и правопис.

Можда би Вукова реформа лакше прошла да се он, бар у извесном правцу, наслонио на дотадашњу графику и ортографију, као што је учинио у својој Писменици од 1814. год. Али тада његова реформа не би била ни тако јасна ни тако доследно изведена у својим деловима. Неколико његових слова (љ, њ, ј, ћ, ђ и џ) значило је заиста прекид са старим и савременим му поколењем. Том новином јасно је истакнуто да се у нашој књижевности отпочиње ново време.

Ја нећу улазити у питање како је Вук дошао до тих слова, шта је узео из старијих рукописа и у чему су му други помогли; али је несумњиво азбука Караџићева остварила принцип: да сваки засебан глас нашег књижевног језика има и свој засебан знак. Може ли бити ишта савршеније и умесније него да се у почетку увођења нова језика у књижевност сваки његов глас обележи нарочитим знаком? Вук Караџић је за наш језик учинио донекле оно што је Ћирило учинио за старословенски језик, давши старословенској азбуци необично савршенство. Вук је морао мислити и о ортографији. Али природом његове азбуке наметала се са неопходношћу и природа ортографије. Она, у принципу, нити је могла нити је смела бити друкчија него како ју је Вук предложио. Зашто?

Шта је то историјска или етимолошка ортографија? Да ли она одговара каквим психичким потребама, јасноћи или разумљивости онога што се пише? Поред тога, и многи су други разлози изношени и раније и у новије време у њену корист; да ли су оправдани?

Правог етимолошког правописа — нема; оно што се тако назива — то је историјски правопис. Када се први пут писменим знацима бележи какав језик, он се мора бележити онако како се изговара. Доцније се тај начин писања задржи и онда кад се језик промени. Он је, дакле, само старији, архаичнији правопис.

Да ли је Вук морао употребити архаичнији правопис кад је он уносио у књижевност нов народни језик и кад није признавао да је ико исправно до њега писао тим језиком? По себи се разуме да је он морао писати онако као што се говори, и то не само зато — као што је он говорио — што се држао Аделунгова правила, које су и други признавали („пиши као што говориш“), него баш зато што се при стварању нова књижевног језика — није ни могло друкчије радити. Истина је, Вук се могао угледати на црквенословенски језик и друге живе словенске језике који су имали више или мање историјски правопис; али би то значило — стварати вештачки правопис, и то не онако како се историјски правопис другде стварао, задржавањем просто онога што је било раније, него вештачким уношењем неких разлика у речи којих стварно није било. То је, у своје време, Даничић (1847. год.) врло лепо показао својим Ратом за српски језик и правопис.

И тако, Вук је урадио онако како је, полазећи од револуционарне основице свога рада, једино могао учинити. За нов књижевни језик могао је пристати само онај правопис који је обележавао његове звуке и њихове промене. Иначе, све би друго било или вештачко и лажно стварање традиција, којих није било, или мудровање, за које је у то време — према тадашњем стању науке — тешко било одредити какву разумну основицу. И Вук је утврдио као једини закон нашег правописа — изговор.

Када је Караџић 1818. год. дао своју ортографску реформу, он је поступио онако како му је налагао изговор његова матерњег језика. Он није изговарао х, па га није ни писао (дакле снаа, оћу, љеб сл.); изговарао је ћерати, ђевојка и сл., па је тако и писао. Али доцније, када је путујући по нашим земљама видео да се свугде не изговара тако и да се х понегде и добро чује, да се у Дубровнику и понеким градовима изговара тјерати и дјевојка, он је, пошто је наменио свој правопис целоме народу, унео у њ те гласове и почео писати (од 1836. год.) и х, и тј, и дј (од 1839. год.) тамо где раније или ништа није стављао или је писао ћ и ђ (када је ј од јата). Из овога се види да се Караџић развијао и у ортографији као и у књижевном језику. Исто онако као што је од множине дијалеката ишао у књижевном језику ка јединственоме изговору, тако је и у ортографији тежио да да ма и еклектички, заједнички карактер целини, којим би се могле обухватити главне особине основних народних говора који су учествовали у стварању књижевног језика  српскогнарода.

Александар Белић

5163 Прегледа Укупно 4 Прегледа Данас