Снимак из 1938.године – професор Милан Влајинац држи у крилу унука, данашњег професора Милана Пешића

Снимак из 1938.године – професор Милан Влајинац држи у крилу унука, данашњег професора Милана Пешића

Ако су народне пословице, између осталог, правилник понашања и деловања у разним животним околностима, зашто их онда не бисмо тако и користили – помислио је Милан З. Влајинац и још пре 80 година саставио збирку у којој се народне умотворине претражују као у рачунару.

Још само да напише датум и да се потпише, па ће књигу моћи да преда издавачу: „о Светом Сави 1925. године, Београд, Крунска улица 61, др. Милан З. Влајинац”. Наслов књиге је „Пољска привреда у народним пословицама”.

Пословице о пољопривреди? Тако нешто још није виђено! До тада, пословице су у збиркама сврставане по азбучном реду, по систему који је применио Вук Караџић. Знало се за једну збирку у којој су пословице груписане по најзначајнијој речи, али за књигу у којој ове народне умотворине говоре и уче о једној теми, нико још није чуо.

Шта је, заправо, Милан Влајинац урадио?

Народне пословице стваране су ради поуке и то су правила за живот и рад. Оне су ненаписани народни законик. Ако је то већ тако, значи да их треба користити као правилник понашања и деловања у разним приликама. Међутим, такво њихово коришћење прилично онемогућавају књиге у којима су сачуване. Кад би неко хтео да искуство и мудрост пословице примени у свакодневном животу, изгубио би много времена трагајући за правом која би му решила невољу.

Наиме, Влајинац је увидео да је начин објављивања већих збирки непрактичан због сваштарске азбучне основе која се не може похвалити ни са гледишта прегледности, ни са гледишта корисне употребљивости. И зато је, како је објаснио у предговору књиге, одлучио „да би најпрактичнија и најкориснија основа била ако се пословице распореде по садржини и логичној вези онако како сам то учинио у овој књизи”.

Зашто је одлучио да групише пословице баш о овој, а не некој другој теми, Влајинац је објаснио овим речима:

„Главно занимање нашега народа, који је стварао пословице, одувек је било, па је и сада, пољопривредно. Како су, међутим, те пословице потицале понајвише из стеченог животног и радног искуства појединаца и целога народа, то је сасвим природно што међу нашим народним пословицама има сразмерно највише таквих које имају непосредне или посредне везе с тим главним народним занимањем.”

Међутим, Влајинчева биографија открива да разлози које је навео нису и једини разлози оваквој књизи, а свакако нису главни.

Милан Влајинац родио се 23. новембра 1877. године у Врању, где је провео дане ране младости. Извесно је да га је већ у раној доби заинтересовао живот народа и његови обичаји јер је у гимназијским данима почео да бележи обичаје и веровања из Врања. Након матуре, отишао је у Немачку. Све што ће после да уследи у животу Милана З. Влајинца биће у правцу проучавања и побољшања пољопривреде, а ради бољег живота Србије.

У Немачкој је изучавао пољопривредне науке намеравајући да као инжењер помогне најзаступљенијој привредној грани у Србији. Тамо је одбранио докторску дисертацију чији наслов, „Аграрно-правни односи у средњовековној Србији”, потврђује наговештај да ће се Влајинац посветити науци и истраживању прошлости и обичаја српског народа. С титулом доктора, у Србији је добио посао писара Министарства народне привреде у Пољопривредном одељењу. Након само три месеца премештен је на ново, важније задужење, да би у таквом узлазном правцу наставио и наредних година. Готово увек је постављан на место где је постојао задатак који је требало решити: криза настала због Царинског рата између Аустроугарске и Србије 1906. године превазиђена је захваљујући и решењима која је понудио Влајинац у реферату о говедарству и свињарству.

Топчидерска економија почела је да зарађује откако је он постављен за управника, а од тог новца започето је пошумљавање Кошутњака. У Пиротском округу спасао је тамошњу пољопривреду. Током Првог светског рата држава се придржавала његових Правила о извођењу пољопривредних послова за време рата. Именован је за управника Државног сточарског завода не би ли исправио грешке претходне управе. Године 1915. предузео је да преко Крушевца и Призрена пут Скадра евакуише и Завод и стоку пред непријатељском војском. Затим је добио задатак да као пољопривредни референт у привредној делегацији српске владе у Марсељу помогне младим стручњацима избеглим из Србије због рата да се школују у Француској како би по окончању рата земља имала људе спремне да је што пре ослободе сиромаштва. После тога је премештен у Лондон да као пољопривредни стручњак српске привредне делегације ради на добијању савезничке помоћи за пољопривредну обнову Србије.

Лоза и коза

loza-i-kozaКад је након завршетка Првог светског рата основан Пољопривредно-шумарски факултет, Влајинац је изабран прво за професора, а затим и за декана овог факултета. Биле су то године спокојнијег живота у земљи, које су му дозволиле да се посвети писању. Тада су настала нека од његових најбољих дела:

„Историја производње памука у нашим крајевима”, „Моба и позајмица. Народни обичаји удруженог рада”, па и књига пословица о пољопривреди.

Влајинац је прегледао око 60.000 пословица колико их је било у тада доступним збиркама, и за своју књигу одабрао је 30 одсто.

„За ову прилику узео сам у обзир на првом месту све оне пословице у пуном смислу те речи које могу важити као правила за стручан рад пољопривредника. Потом, унео сам у састав и све оне опаске којима се исказује мишљење о појединим појавама и радњама, као и све оне изреке у којима се истичу особине појединих предмета из области пољопривредног делања. Уз то, наводио сам и понеке клетве и заклетве, као и многе лепе жеље које се по уобичајеном правилу понављају у здравицама приликом разних народних свечаности. Приликом одабирања свих тих разних облика народних пословица и изрека искористио сам и све оно што сам у том смислу нашао вредно у народним песмама. Обилну грађу пружиле су ми многе народне питалице. Нисам се ни тиме задовољио, већ сам пробрао и унео у састав и све оне загонетке у чијем се загонетању такође истиче покоја значајна особина појединих пољопривредних појава, предмета и радњи. Мислим да ће такав поступак само повећати занимљивост и практичну вредност ове књиге, а никако не ићи на уштрб.”

Касније су теоретичари књижевности оценили овакав Влајинчев поступак као водећи у савременој науци.

Свестраност приликом бирања облика народних умотворина Влајинац је применио и на њихово место настанка. „Колико год ми је било могућно трудио сам се да у састав унесем пословице из свих крајева у којима живи наш народ без обзира назива ли се он Србином, Хрватом или Словенцем. Тако је састављена једна целина која ће боље него ма шта друго показати да је духовно јединство нашег разноименог и досад разједињеног народа у суштини веће него што се то иначе мисли и признаје.”

Уз сваку пословицу Влајинац је назначио извор одакле је преузета, а ознака „Врање” значи да се та пословица први пут објављује и да ју је записао Милан З. Влајинац у свом родном месту. Такође, саставио је и „Речник мање познатих речи” како би пословице из његове књиге што боље постигле свој циљ.

Ради боље прегледности, збирку је, након увода где је сврстао пословице о општем значају пољске привреде, поделио на три дела: „Опште прилике и потребе за производњу”, „Производња биља” и „Производња стоке”. Тиме је омогућио читаоцу да збирку користи као приручник, да може да прочита и проучи тачно онај детаљ који му треба. Такође, те основне делове даље је разврстао не би ли књигу учинио што практичнијом и прегледнијом. На пример, други део збирке,„Производња биља”, почиње пословицама које упућују читаоца на одељак „Опште опаске и радње” у чијој се првој глави говори о „Обради земље” тако што се разрађује „Општи значај обрађивања”, па „Средства за обрађивање”, затим се прича о „Ваљаности обрађивања”, па детаљније о „Дубоком и честом обрађивању” и на крају о „Јесењем и пролетњем орању”. Исто овако детаљно разврстани су и остали делови књиге.

 

Од народа о народу

ribolovac-slikaТакав распоред пословица омогућава неком ко, рецимо, није сигуран који прибор да одабере за риболов, да у садржају лако нађе одељак „О рибама, рацима и пијавицама”, а у њему, у оквиру дела број два, прочита пословице које говоре „О рибарском оруђу” и тако сазна да „Ваља бацит удицу па ухватит рибицу”, затим да се „Не вата свака риба удицом”, па да „Ко ће да лови рибу, нек најпре оплете мрежу”, али и да се „Велика риба не хвата малом мрежом”.

Или, свако кога занимају особине винове лозе наћи ће корисна обавештења и упутства у одељку „Виноградарство и винарство”. На пример, пословица „Ни љепшега круха до пшенице, ни љепшега воћа до лозице” недвосмислена је реклама за грожђе, док је пословица „Лоза и коза воду не милују” савет да ни грожђе ни коза не воле наводњено земљиште. Да је гајење винограда тежак посао тврди пословица „Тко се гладан не припаше, неће виноград насадити”, а ова опомиње и да је скуп: „Тко не гради кућу, не сади виноград, не пали клачине (кречане), не зна шта су трошкови”. Уз познату пословицу „Младо лозје – кисело грозје”

Влајинац је приложио и ову анегдоту: „Питао Турчин Турчина: ’Оћеш ли да ти продам виноград? – ’Оћу, ако ти је од оца остао, а ако си га ти садио, нећу.” На исти начин, анегдотом (Уклони се ти мене, а ја ћу тебе, па ћу родит и за тебе и за мене. Овако је рекла лоза лози, јер што су ређе, боље роде) објаснио је Влајинац и пословицу „Лоза је лози поручила: одмакни се ти од мене, а ја ћу дат и за тебе”. Корисни савети су и да „Не може лоза рађати ако се не буде обрезивала”, и „Ако до Благовести ниси орезао винограда, а ти гуњ на главу, па макар по киши орезуј да пре довршиш”, али и да „Виноград не иште молитве него мотике”.

И пре него што је добио потврду читалаца, Влајинац је био сигуран да је постигао циљ. „Моје уверење је да ће овако сређен зборник народних пословица о пољској привреди послужити на првом месту као ручна књига – подсетник за сваког оног пољопривредника који хоће да ради са размишљањем и да се користи вековним опажањем и искуством народним. На другом месту послужиће и као поуздана основица за популарисање и националисање пољопривредних научних сазнања… Зато се надам да ће ову књигу поздравити и обилно се њоме користити особито сви они који су позвани или који хоће да поучавају народ бољем пољопривредном роду.”

Ова књига, настала с оваквим побудама 1925. године, објављена је поново још само једном – тек прошле године. Тада је РТС у серији „Заборављени умови Србије” подсетио јавност на Милана З. Влајинца, човека који је много учинио, а за кога мало ко зна. Тада је издавачка кућа „Досије” објавила друго издање „Пољске привреде у народним пословицама” Милана З. Влајинца, и учинила је доступном садашњим генерацијама.

У ноћи 4. новембра 1941. године немачки војници одвели су га у логор на Бањици с групом угледних Београђана. Нарушеног здравља, пуштен је након три месеца. По завршетку Другог светског рата посветио се историјским и етнографским истраживањима и писању капиталног дела, четворотомног „Речника наших старих мера у току векова”. Умро је 4. априла 1964. године.

„Сви треба да будемо начисто с тим да се не може ништа с трајним успехом учинити за народ ако се немају тачна сазнања о народу, а да се таква сазнања могу имати само онда ако се буде пошло од народа и ишло устопице с народом. Зато: од народа о народу – с народом за народ мора бити мисао водиља за сваког оног који народ истински воли и жели му добра”, пише на крају предговора Влајинчевих пословица.

Извор

1261 Прегледа Укупно 2 Прегледа Данас