Живојин Жика Миленковић рођен је 28. јануара 1927. у Нишу, где је и почео позоришну каријеру, коју је наставио у Београдском драмском позоришту, где је играо све до пензионисања.

Миленковић је играо у преко 150 позоришних представа, око 30 филмова и више од 300 телевизијских емисија.
Памте се његове улоге у серијама „У црном снегу“, „Леваци“, „Дипломци“, „Повратак отписаних“, „Више од игре“, „Салаш у Малом риту“, „Позориште у кући“, „Љубав на сеоски начин“, „Врућ ветар“, „Хотел са 7 звездица“, „Отворена врата“, „Сложна браћа“, „Полицајац са Петловог брда“, „Балкан експрес“, „Вук Караџић“, „Бољи живот“, „Камионџије“ и многим другим.  Од филмова у којима је Миленковић играо побројаћемо само неке: „1 на 1“ (2002), „Слатко од снова“ (1994), „Раденко и Силвана“ (1993), „Полицајац са Петловог брда“ (1992), „Балканска перестројка“ (1990), „Како је пропао рокенрол“ (1989), „Балкан експрес 2“ (1988), „Тесна кожа 3“ (1988), „Нека чудна земља“ (1988), „Хајде да се волимо“ (1987), „И то ће проћи“ (1985), „Варљиво лето ’68“ (1984), „Давитељ против давитеља“ (1984), „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), „Жута“ (1973), „И Бог створи кафанску певачицу“ (1972) и „Кад будем мртав и бео“ (1967).
Преминуо је 18. марта 2008. год. у Београду. Његовом смрћу српско глумиште изгубило је још једног барда, а гледаоци остају ускраћени за креације омиљене глумачке личности.

„Народни глумац“, је заувек напустио сцену али сећања на њега неће избледети о чему сведочи и ово из пера Милоша Лазина, драматурга, редитеља и глумца:

„Да, мислим да се Жика (не могу га ни сада звати крштеним именом јер га је њиме, колико ми је познато, мало ко ословљавао а, потом, у српској позоришној традицији уврежило се то тепање, присвајање глумаца) управо тако осећао а знам да га је београдски позоришни миље у време мог уласка у позориште таквим и сматрао: народним глумцем. Разлика је била само у томе што се Жика тиме поносио а што смо ми тај квалификатив употребљавали помало пежоративно. Сигурно је томе допринела Жикина естрадна каријера, дуговечно радијско Село весело.

„Естрада” (како смо тада звали глумачке „тезге”, вероватно по имену фирме која је „ванинституционалне” варијетске наступа глумаца организовала диљем тадашње Југославије) поред телевизије (у нешто мањој мери радија), била је један од вектора популарности глумаца, и, индиректно, популаризације позоришта; јер, телевизијска слава привлачила је публику да популарног хероја види и „уживо” (теза је Муцијева, из оног времена). Та „ванпозоришна” слава омогућавала је глумцу да отелотвори типски лик (попут Чаплина, у једном другом времену), у мери да је понекад име лика замењивало глумчево: Љуба Мољац, Бурдуш, Бубулеја. Жика је свој приватни надимак позајмио свом естрадном лику („Жика и Живка” у Селу веселом), одатле и раширено уверење да се са њим поистовећује. Вероватно је зато и у позоришту Миленковић доживљаван као „Жика”, простодушни српски сељак, добродушни хедониста али виспрени, лукави коментатор живота около.
Естрада (као зачетак „шоу-бизниса” у социјализму) обезбеђивала је звездама и извесно благостање, додатак релативно скромним платама: „ја то за кифлу”, чини ми се да ми је рекао Жика током једне од првих кафа у очекивања пробе Сентандрејске рапсодије. Изрекао је ту реченицу, уколико ме сећање не вара, с некаквим извињењем, додавши одмах да је „позориште за леба” (од тада, чим чујем речи „естрада” или „шоу-бизнис” одмах помислим на – кифлу, гурмански додатак неопходнијем хлебу).

Те 1982. (Жика Миленковић имао је тачно онолико година колико ја данас) ништа нас није повезивало; он – „народни” глумац, један од симбола популарног позоришта и, тада и те како ниподаштаваног, „сељачког” менталитета, ја – надолазећи млади редитељ, догматично реформистичке оријентације, задојен битефовском „авангардом”, по духу у ствари – елитиста. Удружила нас је тадашња позоришна организација (траје у доброј мери и данас). Млади редитељи повремено су убацивани (или су се „убацивали”) у институције како би разбили рутину сталних ансамбала, покренули га на уметнички напор, у време када званична уметничка вођства нису могла (нека нису ни хтела, или, још једноставније, нису умела) да уметнички осмисле кабасту продукцијску структуру, а за чије се реформе није имало смелости (ни идеја?).

Упао сам у Београдско драмско са својим „швапским” распоредом проба и организацијом рада који су недељама унапред одређивали ко и кад треба, и шта, да ради. Дочекао ме је Жика својим ништа мање прецизним планом – тезги. Нуди ми трампу (чини ми се да сам тада то тако доживео): отприлике, ти испоштуј моје – а ја ћу твоје. Уколико ме сећање не вара, у питању је био четвртак, и то од 12 сати (када је кретао аутобус на снимање Села веселог). Само сам секунду оклевао те прихватио „понуду”. Било је у захтеву нечег ауторитарног (Жика је волео да се представља као патер фамилиас, таквим се вероватно и осећао, мене је подсећао на очеве породичних задруга из приповедака Лазе Лазаревића) али и снисходљивости, учинило ми се (и то ми је вероватно импоновало) и (будуће) верности.

Нисам се преварио. Жика је био професионалац првог реда: „швапски” тачан, увек у оделу, тамном, бела кошуља, кравата (сигурно је на пробе долазио и другачије одевен, али тих се „изузетака” данас не сећам; јер сећање обликује слику вршећи селекцију првотне перцепције). Моје изненађење било је још веће када сам (врло брзо) схватио да је у огромном (скоро тридесет глумаца) али ансамблу скептичном према мојим „изводијадама” од сценских решења за Лебовићеву адаптацију Игњатовићеве прозе (симултане сцене, плес и текст и тсл.) Жика „стао на моју страну” (за разлику, на пример, од малтене вршњака ми Лазе Ристовског, који је пројекат напустио након прве пробе). Видео сам у томе нови квалитет Жикиног професионализма: поштовање „туђих” театарских вјерују (а био сам тада убеђен да он моје не дели). И не само поштовање, већ виспрено глумачко подвргавање; логику симултаног сценског времена Жика је капирао и укалкулисао у своју игру дајући ми управо оно што сам тражио: „народни штих” у „модерној” сценској структури.

Мислим да Жики никада нисам признао (можда и јесам, али се тога не сећам) какву је улогу одиграо у мом „уметничком развоју”. Наиме, краће време био је и управник Београдског драмског. Покушао је да изгура „народни репертоар” („није прошло”, са сетом али и дозом помирљивости ми је на једној од „пробних” кафа признао). Не знам како ни зашто сам се као студент нашао на представи тог Жикиног репертоара… Зона Замфирова или Ивкова слава (и име редитеља сам заборавио)? Наравно да сам културњачки арогантно презирао то „певање и пуцање”, али остао фасциниран „трансом” сале на свирку, сочну игру Раде Савићевић и Сремчев хумор. На тој представи схватио сам једно: да у српском позоришту постоји традиција „народних комада”, да је се „ми” (млади позориштници) одричемо, и да, уколико желимо да је наставимо, и да привучемо „ширу” публику, морамо на ту карту одиграти, на ту традицију се надовезати, односно, како се тада говорило, „модернизовати” је, укључити у „савремене позоришне токове”.

Та фасцинација сигурно је била полазиште за моју, вероватно најзначајнију представу, мостарску Мајчину султанију (1981).
Жика Миленковић себе је доживљавао (и био!) настављач те традиције „народне глуме”, без које српског позоришта, ма шта мислили, нема, којом се изградио специфичан стил игре, која је условила и српску режију и српску драму, тачније комедију (Радмиловићев Иби, да не говоримо о Радовану, само су савременија варијанта те традиције, у коју се уписивао и Нушић а уписује се и Душко Ковачевић). Жика само није нашао, ни наишао, на редитеља који би његову верност тој традицији, до краја, „осавременио”. Он јој је остао непоколебљиво и поштено веран.

А поседовао је све за глумца „старог кова” (у најбољем значењу те речи!): и „стас и глас”, одличну дикцију (која је на сцени потиснула његов нишки говор) и љубав, оданост и разумевање једног менталитета (а српско позориште се менталитетима и наравима вечно играло и, чини ми се, и данас игра). Уз то, на сцени је био духовит, с ретком брзином игре за свој „габарит”. Све то Жики је давало сценску аутентичност (можда најважније у глуми)… остао је (да употребим Муцијеву квалификацију такве „сорте”) – „земљани глумац”.

Радили смо заједно још једном, само пет година касније: без оклевања сам га позвао да игра – опет „српског сељака” (редитељи не беже од клишеа када мисле да им „улазе у концепцију”), у Србији узводно Јелице Зупанц. Али тада, на кафи пред прву пробу, ја сам Жики први затражио да дâ свој „план” (опет четвртак?). Био је у представи одличан… дирљив, искрен, наизменично сагледавајући и играјући лик! Представа, односно ја, много слабији! Нажалост. Јер, том режијом (о неопходности коегзистенције и толеранције различитих култура) опраштао сам се од Београда (породица ми је већ била у Паризу; ни на првој репризи нисам био; у Француску су ми само накнадно стизали гласови да Љиља Лашић користи представу за своје националистичке, радикалске параде, против чијих премиса сам се, и током проба, и уз Жикину помоћ, свим силама борио).

Тек сам пишући овај текст схватио да сам се у обе своје режије (у којима је играо Жика) ја – опраштао… Сентандрејском рапсодијом од свог оца, који ми је и „наручио” да изрежирам „штогод о Војводини”, да би на самом почетку пројекта почео да умире (и умро је, усред проба).“
Париз, 19. април 2008.

 

 

 

 

1836 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас