Зоран Радмиловић је рођен 11.05.1933. године у Зајечару, а преминуо је 21.07.1985 године у Београду. По очевој жељи је уписао Правни факултет у Београду, да би касније студирао и на Архитектонском и Филолошком факулетету у Београду. Упоредо је глумио у “КУД Иво Лола Рибар”, да би потом уписао и завршио глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију.Од 1962 до 1968. године наступа у Београдском драмском позоришту где добија углавном споредне улоге. Прву већу улогу добија сплетом срећних околности. Наиме после одустајања Љубе Тадића 1964. године добија главну улогу у позоришној представи Атељеа 212, “Краљ Иби”.

Представа „Краљ Иби“ премијерно је изведена 1964. у Атељеу 212 и играна је све до 1978. Иако је од последњег извођења прошло нешто више од тридесет година, синтагма „краљ Иби“ готово сваког ће асоцирати на Зорана Радмиловића у црвеним хеланкама, „старкама“ и врећастој хаљини, са нацртаним црвеним кружићима на образима и шеретским осмехом. Захваљујући телевизијском снимку представе из 1973., свако ће имати такву или сличну асоцијацију, иако се можда и не сећа „о чему се ту ради“ и зашто је та представа постала култна. Прође ли неко данас поред Атељеа 212, угледаће статуу Зорана Радмиловића као Ибија, можда ће се насмејати и продужити даље, без размишљања о томе зашто баш статуа, зашто Иби, зашто Зоран Радмиловић. Додуше, он је остварио низ значајних улога и у позоришту и на филму и на телевизији. Реплике које је он изговарао памте се и цитирају годинама, од серије Дипломци, па до представе Радован III. Једном приликом аутор Ковачевић је о својој драми рекао да је „Радован“ тешка комедија о животу човека доведеног у град, у стан на дванаестом спрату, тачније у солитер који је заправо „вертикална улица“. Када дошљак из мирног завичаја, осване ближи небу него земљи, више је налик птици без крила, а с обзиром да човек није птица, тада му једино преостаје да промени свој живот. Радован покушава да се прилагоди, привикне и прихвати све оно што му никада неће бити блиско. На тај начин мучи и себе и околину непрестано понављајући да ће се сутра вратити у завичај, иако сви знају да је то немогуће.

У култном комаду који је написан 1973. године, заблистали су: поменути Зоран Радмиловић као Радован, Маја Чучковић у лику Руменке, Мира Бањац као Катица, Ташко Начић у роли дрског келнера, Цаци Михаиловић као Јеленче, Милутин Бутковић у роли деде Светислава и Татјана Бељакова као дугогодишња трудница Георгина.

Занимљив је податак да је у тој подели „Радован Трећи“ последњи пут изведен 1985., а 21. јула исте године Зоран Радмиловић је умро и представа се више никада није играла на сцени Атељеа 212. Снимак представе „Радован Трећи“ у извођењу Зорана Радмиловића и његових колега, потукао је све рекорде у продаји ДВД и ВХС до данас. Гледаоци га купују и препричавају познате реплике из комада, па чак и они који у то време ниси били ни рођени.

Лик Радована Трећег, Душана Ковачевића, у Радмиловићевом тумачењу представља феномен наших дана: радост препознавања, радост безганичне моћи смеха, радост поистовећивања публике и глумца. Као потврда целокупног његовог глумачког рада долази и награда за животно дело „Добричин прстен“ 1983. године. Сасвим сигурно, његов таленат и глумачко умеће високо вреднују и публика и струка, а додамо ли томе неколико анегдота из његовог приватног живота које се такође памте и препричавају, можемо закључити да је његова уникатна личност највећим делом допринела томе да улоге које је тумачио махом постану култне.

„Зоран Радмиловић био је непоновљив. Радована Трећег радили смо с таквим задовољством и то је публика препознала и размазила нас. Он је био мотор који нас је вукао, а ми смо га ложили. Сваке вечери играо је другачији текст, али је до краја остао Радован кога је захтевао Душко Ковачевић. Ма, било је неодољиво играти са Зораном“ – речи су Мире Бањац.

Као и добар део врхунских српских глумаца, глуму једноставно није волео. Самим тим и однос према наградама које је добиао је био у његовом духу.Када је добио Октобарску награду за Молијера, био је незадовољан. Мислим да је сматрао да је ту награду требало да добије за нешто друго, раније. Заборавио ју је испод стола у Српској кафани. Пронашао ју је шеф и донео у Атеље. Зоран ју је касније држао у својој кухињи закуцану за зид ексером изнад стола. Тако да је диплома Октобарске награде висила унатрашке.

У књизи „Залажем се за лаж“, коју је приредила Зоранаова ћерка Ана, изнете су јавности до тад непознате приче, белешке и песме Зорана Радмиловића. О мом оцу су говорили и писали његови пријатељи, колеге, критичари, театролози, они који су седели са њим у кафанама… Анегдоте о њему су се препричавале, и препричавају се, и ту више никоме и није важно шта је од свега тога заиста било, а шта никад није било нити је могло бити. Није важно, јер он је још за живота постао као народна песма – припада свима или не припада никоме, његове најпознатије реплике понављају чак и они који се нису ни родили када је он умро. Ова књига пак по први пут даје избор ствари које је он сам писао – каже Ана Радмиловић.

Какав траг је оставио у српској уметности Зоран Радмиловић сведочи и чињеница да је установљена  награда „Зоран Радмиловић“ за глумачку бравуру, у његовом Зајечару је позориште Тимочке крајине“Зоран Радмиловић“, сваке године Зајечар је епицентар културних дешавања за време Дана Зорана Радмиловића, додељује се „Зоранов брк“ и сребрењак са његовим ликом, а пре неколико година Зајечар је открио споменик свом прослављеном глумцу.

 

 

 

1089 Прегледа Укупно 1 Прегледа Данас